ИСТОРИЈСКА ВИШЊИЋЕВА ПОЗОРНИЦА

Недавно у издању „Београдске књиге објављена су сабрана дела Љубомира Симовића, међу њима нарочито се истичу збирке Изабране песме И и ИИ. Тим поводом разговарамо са академиком Симовићем о поезији и прози, утисцима везаним за Подриње, о српској и европској повести

Пишете песме у распону од гротескног до узвишеног, од свакодневног до светог, од локалног до универзалног. Ваши симболи и метафоре су нам на дохват руке: јаје, со, сланик, кашика...
- За мене су те такозване обичне ствари препуне необичног. Познато је препуно непознатог, мало је пуно великог, доње горњег, свакодневно светог, појединачно општег, локално универзалног. Неки људи мисле да је универзално само оно што је апстрактно, ја мислим обрнуто. И потврду за то што мислим налазим код свих озбиљних писаца: код Крлеже, Вилијама Карлоса Вилијамса, Одна, Беренсона, Де Квинсија. Код Павла Флоренског. Само Стеријина Фема презире локално.
Шабац је дао Душана Ковачевића, а Ужице Љубомира Симовића. Какви су Ваши утисци везани за Шабац?
Шабац има изузетно значајно место у нашој историји, посебно у историји наше културе и књижевности. О томе сам говорио на отварању „Дана књиге“ у шабачкој Библиотеци. Доста је само набројати имена Лазе Лазаревића, Јанка Веселиновића, Винавера, раног Давича, све до Душка Ковачевића. Мачва и Шабац мене очаравају и као историјска позорница (сетите се Филипа Вишњића), и као културно средиште. Мачва ме очарава и као пејзаж.