ДРАГИША И ИГОР МАРСЕНИЋ, ЛИЦЕ И НАЛИЧЈЕ ШАБАЧКЕ ЛИКОВНЕ СЦЕНЕ
УМЕТНИК ЈЕ И ЧОВЕК
„Даровити људи су важни због тога да ако им омогућимо да се развију на прави начин они неће бити само мамини и татини, општински и атарски, него постају лице једног народа пред светом. Што будемо више имали тих лица која ће да представљају наш народ пред светом ствараћемо много лепшу слику о себи, о нама као народу“, каже проф. Драгиша Марсенић
Незамисливи део шабачке ликовне уметничке сцене од седамдесете године прошлог века па наовамо неизоставно је проф. Драгиша Марсенић, академски сликар. Кршевите пределе долине Лима заменио је мачвнаском равницом у којој је захваљујући свом истрајном раду са младим нараштајима успео да обогати српску ликовну баштину новим креативним умовима.
- Кад сам седамдесете дошао у Шабац Аксентије Лекић, тадашњи директор Шабачке гимназије, рекао ми је да ће бити тешко да радим јер је ово неталентован крај. За сто тридесет осам година Шабачке гимназије само је Милић од Мачве положио пријемни испит и то после трећег пута. Рекао сам му да нема неталентованих крајева него да има нерада са младима што је њега одушевило. Два месеца касније основао сам Секцију, а убрзо у Дому културе и Школу сликања са Бранком Исаиловићем. Због неразумевања и размимоилажења са челним људима напустио сам све то. Међутим, на молбу родитеља, мојих пријатеља, примио сам петоро деце у свој атеље. Онда дође шесто, почне да плаче, па примим и њега. И тако мало по мало накупи се једна фина школица ““ присећа се проф. Марсенић.
Кроз уметничко образовање и усмеравање проф. Марсенића прошле су генерације и генерације ученика. Пристижу и нове а он и даље истрајава у свом настојању јер, како каже, младе људе треба волети, помоћи им, упутити их.
- Многи ће и успети. Од мојих сто шест ђака који су уписали Академију за ових мојих четрдесет шест година у Шапцу, има већ сјајних имена. Можда ће се и од ових нових који су сад на Академијама или се припремају за њу створити велика имена. Немам само ја право да будем поносан на њих. То право имају сви јер су то све млада бића која су из Шапца кренула у свет да крче пут и доказује се да вреде. То је светосавље.
Дело ““ одсјај ауторове душе
Подучавајући их сликарским техникама учи их и много већим вредностима. Онима за које је и Иво Андрић рекао да треба бити човек.
- Причам им о томе да је уметник човек. Ако је уметник тежак или зелен у души, а знате да је зелено често асоцира на боју буђавости, онда ће то изаћи из њега и на платно и на цртеж и на слику, скулптуру, на све чиме и на који начин се изражава. Треба бити човек. Ако си племенит онда ће и та племенитост да излази, исцури на твоје дело.
Шабац ““ место рођења уметничког доказивања
У Шабац, који је постао више од места становања, дошао је сасвим случајно. Не слутећи постао је његов део у сваком погледу.
- Као човек заволео сам овај град. Покушао сам да део те љубави пренесем и на своју децу која су рођена у Шапцу. Све је то живот. Тамо где сам рођен већина ме познаје само по имену, а овде ме познају људи, поштују ме, као и ја њих. То је нешто што се не може стећи преко ноћи. Зато ми је драго што сам у Шапцу. Драго ми је све што сам урадио у Шапцу. Кад би ми сви учинили макар мало за овај наш Шабац он би био још лепши мада је и сад, причају људи, леп.
Очевим стопама
За Драгишиног сина Игора појмови живота и уметности органски су везани можда, како сам каже, због чињенице што је растао у простору очевог атељеа.
- Само једна врата су раздвајала део простора у ком смо живели од очевог студија. Проласком кроз врата, ја не бих улазио у други простор, већ у други и другачији свет. Терпентин, блинд рамови и уљане боје су саставни део мог живота. То су појмови који су ме обликовали. Не бих могао да кажем да сам донео некакву одлуку која би ме водила ка уметности као животном путу и професији. Она је од рођења саставни део мог живота.
Самим ти одлука да студира на Факултету примењених уметности и дизајна у Београду, где је дипломирао 1998. године, дошла је природно.
Модел научене беспомоћности
Члан УЛУС са статусом слободног уметника од 1999. године и један од оснивача уметничке групе „ХYПЕ“, представник савремене српске уметност на сајмовима широм света ““ Москви, Мајамију, Бечу, Келну, Берлину, Болцану (Италија) сматра да уметност којој се посветио, а за коју у нашем друштву има веома мало слуха, опстаје захваљујући ентузијастима којих град Шабац неоспорно има.
- Постоје различити друштвени модели који описују положај уметности и уметника. У англосаксонском свету, уметност је као и било која друга људска делатност само бизнис. Успеш или пропаднеш. Ако пропаднеш немаш права никог да осуђујеш. У западноевропском, социјалан моменат је значајан, постоје програми подршке који онемогућавају људима да пропадну као уметници. Ако успеш, успех је само твој. Ми нажалост баштинимо најгори модел, совјетски. Уметност је искључиво финансирана од државе, како би лакше контролисала ствараоце. Ако и успеш, успех је државни или партијски. Све бољке у нашем културном животу потичу из тог модела. Ја га зовем моделом научене беспомоћности.
„Промена“
Изазов за сваког уметника је када слика изађе из интимне атмосфере студија у јавност, а још већи када уметничко дело, попут мурала, постане део градске средине. Муралом „Промена“ димензија 15 џ 14 метара урађеним 2014. године то је и доказао.
- За разлику од изложбе, током које је слика изложена суду јавности током одређеног временског периода и то углавном пред људима које то занима, мурал је део јавног простора непрекидно изложеног суду заједнице, једном огромном распону различитих доживљаја и мишљења.
Градски трг слика 21. века
Креативни директор пројекта уређења Градског трга у Шапцу прошле године истиче да ми као друштво имамо проблем да сагледамо своје могућности.
- Тим који се бавио тргом желео је да буде реалан, да у контексту чињенице да имамо јако мало средстава и могућности да најбоље могуће решење. У том смо сигурно успели. Трг има и својих недостатака, али са сигурношћу тврдим да је једини јавни простор у Србији који има веза са 21. веком.
Отвореност ка другачијим мишљењима
Однедавно и члан тима градоначелника Небојше Зеленовића задужен за културу, истиче да визуелни изглед града не зависи од појединца већ од спремности младих шабачких уметника да се придруже у његовом креирању.
- Управо је у току један занимљив пројекат, рестаурација старе шабачке Синагоге, која треба да постане Музеј шабачких Јевреја. Једно старо и девастирано здање требало би да добије свој нови изглед и намену, и због тога имамо отворене радионице где би се кроз учешће свих заинтересованих дошли до најбољег решења. Захвалио бих се свима који су до сада узели учешће у овим радионицама. Изузетно је важно да имамо отворене и партиципативне пројекте, један вид демократизације процеса одлучивања када се ради о јавним просторима.
„Стваралац има више места рођења. Место рођења где дођете на свет је место где ви само почињете живот, а место рођења доказивања је оно место које вам то омогући. Мени је Шабац место рођења доказивања и као човека и као уметника.“
Драгиша Марсенић
Незамисливи део шабачке ликовне уметничке сцене од седамдесете године прошлог века па наовамо неизоставно је проф. Драгиша Марсенић, академски сликар. Кршевите пределе долине Лима заменио је мачвнаском равницом у којој је захваљујући свом истрајном раду са младим нараштајима успео да обогати српску ликовну баштину новим креативним умовима.
- Кад сам седамдесете дошао у Шабац Аксентије Лекић, тадашњи директор Шабачке гимназије, рекао ми је да ће бити тешко да радим јер је ово неталентован крај. За сто тридесет осам година Шабачке гимназије само је Милић од Мачве положио пријемни испит и то после трећег пута. Рекао сам му да нема неталентованих крајева него да има нерада са младима што је њега одушевило. Два месеца касније основао сам Секцију, а убрзо у Дому културе и Школу сликања са Бранком Исаиловићем. Због неразумевања и размимоилажења са челним људима напустио сам све то. Међутим, на молбу родитеља, мојих пријатеља, примио сам петоро деце у свој атеље. Онда дође шесто, почне да плаче, па примим и њега. И тако мало по мало накупи се једна фина школица ““ присећа се проф. Марсенић.
Кроз уметничко образовање и усмеравање проф. Марсенића прошле су генерације и генерације ученика. Пристижу и нове а он и даље истрајава у свом настојању јер, како каже, младе људе треба волети, помоћи им, упутити их.
- Многи ће и успети. Од мојих сто шест ђака који су уписали Академију за ових мојих четрдесет шест година у Шапцу, има већ сјајних имена. Можда ће се и од ових нових који су сад на Академијама или се припремају за њу створити велика имена. Немам само ја право да будем поносан на њих. То право имају сви јер су то све млада бића која су из Шапца кренула у свет да крче пут и доказује се да вреде. То је светосавље.
Дело ““ одсјај ауторове душе
Подучавајући их сликарским техникама учи их и много већим вредностима. Онима за које је и Иво Андрић рекао да треба бити човек.
- Причам им о томе да је уметник човек. Ако је уметник тежак или зелен у души, а знате да је зелено често асоцира на боју буђавости, онда ће то изаћи из њега и на платно и на цртеж и на слику, скулптуру, на све чиме и на који начин се изражава. Треба бити човек. Ако си племенит онда ће и та племенитост да излази, исцури на твоје дело.
Шабац ““ место рођења уметничког доказивања
У Шабац, који је постао више од места становања, дошао је сасвим случајно. Не слутећи постао је његов део у сваком погледу.
- Као човек заволео сам овај град. Покушао сам да део те љубави пренесем и на своју децу која су рођена у Шапцу. Све је то живот. Тамо где сам рођен већина ме познаје само по имену, а овде ме познају људи, поштују ме, као и ја њих. То је нешто што се не може стећи преко ноћи. Зато ми је драго што сам у Шапцу. Драго ми је све што сам урадио у Шапцу. Кад би ми сви учинили макар мало за овај наш Шабац он би био још лепши мада је и сад, причају људи, леп.
Очевим стопама
За Драгишиног сина Игора појмови живота и уметности органски су везани можда, како сам каже, због чињенице што је растао у простору очевог атељеа.
- Само једна врата су раздвајала део простора у ком смо живели од очевог студија. Проласком кроз врата, ја не бих улазио у други простор, већ у други и другачији свет. Терпентин, блинд рамови и уљане боје су саставни део мог живота. То су појмови који су ме обликовали. Не бих могао да кажем да сам донео некакву одлуку која би ме водила ка уметности као животном путу и професији. Она је од рођења саставни део мог живота.
Самим ти одлука да студира на Факултету примењених уметности и дизајна у Београду, где је дипломирао 1998. године, дошла је природно.
Модел научене беспомоћности
Члан УЛУС са статусом слободног уметника од 1999. године и један од оснивача уметничке групе „ХYПЕ“, представник савремене српске уметност на сајмовима широм света ““ Москви, Мајамију, Бечу, Келну, Берлину, Болцану (Италија) сматра да уметност којој се посветио, а за коју у нашем друштву има веома мало слуха, опстаје захваљујући ентузијастима којих град Шабац неоспорно има.
- Постоје различити друштвени модели који описују положај уметности и уметника. У англосаксонском свету, уметност је као и било која друга људска делатност само бизнис. Успеш или пропаднеш. Ако пропаднеш немаш права никог да осуђујеш. У западноевропском, социјалан моменат је значајан, постоје програми подршке који онемогућавају људима да пропадну као уметници. Ако успеш, успех је само твој. Ми нажалост баштинимо најгори модел, совјетски. Уметност је искључиво финансирана од државе, како би лакше контролисала ствараоце. Ако и успеш, успех је државни или партијски. Све бољке у нашем културном животу потичу из тог модела. Ја га зовем моделом научене беспомоћности.
„Промена“
Изазов за сваког уметника је када слика изађе из интимне атмосфере студија у јавност, а још већи када уметничко дело, попут мурала, постане део градске средине. Муралом „Промена“ димензија 15 џ 14 метара урађеним 2014. године то је и доказао.
- За разлику од изложбе, током које је слика изложена суду јавности током одређеног временског периода и то углавном пред људима које то занима, мурал је део јавног простора непрекидно изложеног суду заједнице, једном огромном распону различитих доживљаја и мишљења.
Градски трг слика 21. века
Креативни директор пројекта уређења Градског трга у Шапцу прошле године истиче да ми као друштво имамо проблем да сагледамо своје могућности.
- Тим који се бавио тргом желео је да буде реалан, да у контексту чињенице да имамо јако мало средстава и могућности да најбоље могуће решење. У том смо сигурно успели. Трг има и својих недостатака, али са сигурношћу тврдим да је једини јавни простор у Србији који има веза са 21. веком.
Отвореност ка другачијим мишљењима
Однедавно и члан тима градоначелника Небојше Зеленовића задужен за културу, истиче да визуелни изглед града не зависи од појединца већ од спремности младих шабачких уметника да се придруже у његовом креирању.
- Управо је у току један занимљив пројекат, рестаурација старе шабачке Синагоге, која треба да постане Музеј шабачких Јевреја. Једно старо и девастирано здање требало би да добије свој нови изглед и намену, и због тога имамо отворене радионице где би се кроз учешће свих заинтересованих дошли до најбољег решења. Захвалио бих се свима који су до сада узели учешће у овим радионицама. Изузетно је важно да имамо отворене и партиципативне пројекте, један вид демократизације процеса одлучивања када се ради о јавним просторима.
„Стваралац има више места рођења. Место рођења где дођете на свет је место где ви само почињете живот, а место рођења доказивања је оно место које вам то омогући. Мени је Шабац место рођења доказивања и као човека и као уметника.“
Драгиша Марсенић
О. Гавриловић
Најновији број
18. април 2024.
