Страничицин интервју
Схватити друге и бити схваћен
Осврните се око себе, младост је популарна. Додуше, првенствено као естетски критеријум нас не-младих. Оне истински младе углавном гледамо као безобличну масу без имена и презимена, гомилу хормона која зна само за своја права, а не и обавезе, и, по правилу, не цени оно што им се пружа. Кажемо ““ лако је њима...
Да ли сте скоро питали неког од младих у вашој близини ““ да ли вам је лако?
Ја јесам. На моја питања одговарале су Софија Милутиновић и Тијана Петровић, гимназијалке из Шапца.
Страничица: Да ли је лако бити млад данас? Шта вас највише окупира?
Тијана и Софија: Није лако. Свакако, школа је у центру збивања. Кад имаш 15 година, на овај или онај начин, све се врти око школе.
Страничица: Како се сналазите?
Софија: Срећом, уписала сам оно што волим. Имамо баш добру разредну, задовољна сам. Није увек лако, има много да се учи. Поподневна смена је незгодна. Мислим да увече, после школе нико од нас није у стању да учи. Пре подне брзо прође, не остане много времена за било шта друго. Највише волим да учим са друштвом, тако се некако боље концентришем.
Тијана: Ја стварно не знам коме може да одговара поподневна смена. Устанеш, учиш, ако стигнеш одеш у теретану, онда школа ““ и то је већ крај дана, срушиш се у 9 увече. За сада сам врло добра и не могу да кажем да сам тиме задовољна. Чињеница је да бих могла и сама више да се потрудим, али још нисам пронашла прави начин да себе мотивишем. Ипак, имам сјајно друштво, супер се слажемо. То ми много значи, атмосфера је много боља него у основној школи.
Страничица: Како неко ко има 15 година види нас одрасле, родитеље, наставнике...? Где грешимо, шта нам највише замерате?
Тијана: Професори често кажу да нисмо ни за шта заинтересовани, овакви смо-онакви смо... Мислим да се, у ствари, често не разумемо. Ваљда је и задатак одраслих да нас некако заинтересују, да се потруде да нам учине градиво и час занимљивијим.
Софија: Нисам сигурна да је наш положај у школи баш по нашој мери. Ми често имамо утисак да професори и не покушавају да нас разумеју, да и нас и све остало посматрају само из своје перспективе. Има професора који се стварно труде да час буде динамичнији, занимљивији... Ученици то одмах осете и добро реагују. Једну исту ствар два професора могу да ураде на потпуно другачији начин ““ једног ћемо сви да слушамо, а другог неће нико...
Тијана: Када видимо да се одрасли труде и ми сами се више трудимо.
Страничица: А родитељи?
Софија: Нису сви исти. Неки моји вршњаци ми се жале што их родитељи стално пореде са другима, посебно кад су ти други успешнији. То ми, некако, није поштено, свако је биће за себе.
Тијана: Неко има среће са родитељима, неко нема. Мада, некад је и нас тинејџере тешко издржати. Хоћемо да испричамо неку причу која нам је важна, родитељи имају неки свој проблем, неку њихову причу и у фазону су, ајој, не могу сад и о овоме да размишљам... Онда се ми вређамо, њима није јасно што смо увређени, тако у круг. Не мислим да је да је ту неко крив, некад се једноставно не разумемо.
Страничица: На шта су петнаестогодишњаци посебно осетљиви? Шта вам је важно?
Софија: Тешко ми пада неправда.
Тијана: Имам потребу да реагујем када неко напада оно у шта верујем... Мука ми је од расизма, у ствари, од било каквих предрасуда. Мислим да одрасли своје предрасуде преносе на нас и важно је одупрети се томе.
Софија: Осетљива сам када неко докачи моју породицу и пријатеље... Тешко ми пада када се људима суди само зашто што припадају другом народу, другом граду... Не можеш судити људима само зато што припадају некој групи, шта год да је та група. Своје закључке можеш формирати само према конкретном појединцу.
Страничица: Шта је посебно лепо кад си млад?
Тијана: Ха-ха, па то што си млад... И још увек леп.
Софија: Слобода коју одрасли немају.
Страничица: Шта вам је најтеже?
Тијана: Издржати притисак да нешто постигнеш.
Софија: Схватити друге и бити схваћен.
Да ли сте скоро питали неког од младих у вашој близини ““ да ли вам је лако?
Ја јесам. На моја питања одговарале су Софија Милутиновић и Тијана Петровић, гимназијалке из Шапца.
Страничица: Да ли је лако бити млад данас? Шта вас највише окупира?
Тијана и Софија: Није лако. Свакако, школа је у центру збивања. Кад имаш 15 година, на овај или онај начин, све се врти око школе.
Страничица: Како се сналазите?
Софија: Срећом, уписала сам оно што волим. Имамо баш добру разредну, задовољна сам. Није увек лако, има много да се учи. Поподневна смена је незгодна. Мислим да увече, после школе нико од нас није у стању да учи. Пре подне брзо прође, не остане много времена за било шта друго. Највише волим да учим са друштвом, тако се некако боље концентришем.
Тијана: Ја стварно не знам коме може да одговара поподневна смена. Устанеш, учиш, ако стигнеш одеш у теретану, онда школа ““ и то је већ крај дана, срушиш се у 9 увече. За сада сам врло добра и не могу да кажем да сам тиме задовољна. Чињеница је да бих могла и сама више да се потрудим, али још нисам пронашла прави начин да себе мотивишем. Ипак, имам сјајно друштво, супер се слажемо. То ми много значи, атмосфера је много боља него у основној школи.
Страничица: Како неко ко има 15 година види нас одрасле, родитеље, наставнике...? Где грешимо, шта нам највише замерате?
Тијана: Професори често кажу да нисмо ни за шта заинтересовани, овакви смо-онакви смо... Мислим да се, у ствари, често не разумемо. Ваљда је и задатак одраслих да нас некако заинтересују, да се потруде да нам учине градиво и час занимљивијим.
Софија: Нисам сигурна да је наш положај у школи баш по нашој мери. Ми често имамо утисак да професори и не покушавају да нас разумеју, да и нас и све остало посматрају само из своје перспективе. Има професора који се стварно труде да час буде динамичнији, занимљивији... Ученици то одмах осете и добро реагују. Једну исту ствар два професора могу да ураде на потпуно другачији начин ““ једног ћемо сви да слушамо, а другог неће нико...
Тијана: Када видимо да се одрасли труде и ми сами се више трудимо.
Страничица: А родитељи?
Софија: Нису сви исти. Неки моји вршњаци ми се жале што их родитељи стално пореде са другима, посебно кад су ти други успешнији. То ми, некако, није поштено, свако је биће за себе.
Тијана: Неко има среће са родитељима, неко нема. Мада, некад је и нас тинејџере тешко издржати. Хоћемо да испричамо неку причу која нам је важна, родитељи имају неки свој проблем, неку њихову причу и у фазону су, ајој, не могу сад и о овоме да размишљам... Онда се ми вређамо, њима није јасно што смо увређени, тако у круг. Не мислим да је да је ту неко крив, некад се једноставно не разумемо.
Страничица: На шта су петнаестогодишњаци посебно осетљиви? Шта вам је важно?
Софија: Тешко ми пада неправда.
Тијана: Имам потребу да реагујем када неко напада оно у шта верујем... Мука ми је од расизма, у ствари, од било каквих предрасуда. Мислим да одрасли своје предрасуде преносе на нас и важно је одупрети се томе.
Софија: Осетљива сам када неко докачи моју породицу и пријатеље... Тешко ми пада када се људима суди само зашто што припадају другом народу, другом граду... Не можеш судити људима само зато што припадају некој групи, шта год да је та група. Своје закључке можеш формирати само према конкретном појединцу.
Страничица: Шта је посебно лепо кад си млад?
Тијана: Ха-ха, па то што си млад... И још увек леп.
Софија: Слобода коју одрасли немају.
Страничица: Шта вам је најтеже?
Тијана: Издржати притисак да нешто постигнеш.
Софија: Схватити друге и бити схваћен.
Најновији број
18. април 2024.
