Страничицин интервју
У животу је најважније пронаћи равнотежу
Изгледају као одрасли млади људи, звуче као одрасли млади људи, а немају још ни 15 година. Милица Дамњановић, Тијана Симеуновић и Петар Јелић, осмаци из ОШ „Николај Велимировић“ су још једно упозорење за нас одрасле: не потцењујте децу! Дан им је почео рано јутрос, а завршиће се вечерас. Редовна настава, додатна настава, припремна настава, такмичења. Уз то, Петар тренира кајак, Тијана одбојку. Питам се да ли они спавају?!
Страничица: Друго полугодиште осмог разреда, почело је одбројавање. Јесте ли под притиском?
Петар: Сви смо под притиском. Матура, пријемни, обавезе, тренинзи... Прошле године сам у кајаку био други у држави. Стварно не знам како ћу ове године све постићи.
Милица: Редовно сам учила и имам добре оцене, али просто не може све у главу да стане... Као да морам да избацим један део, да би ово ушло у главу! При том ми се стално чини да заостајем у редовним обавезама.
Страничица: Како породице то подносе?
Тијана: Не из лоше намере, али некад нас и они притискају. Моја сестра сад треба да упише факултет, па се препиремо којој је лакше, којој је теже. У ствари су и наши родитељи под двоструким стресом, обе нас чекају испити, знам да им није свеједно.
Милица: Мојима је важно да упишем оно што волим, због мене, знају колико ми је стало.
Петар: Родитељи к“™о родитељи ““ учи, учи, учи...
Страничица: Да ли свако ко вредно ради од вршњака добије етикету „штребер“? Чини ми се да и то ствара притисак.
Милица: Има тога. Мислим да је то потпуна глупост! Шта ја имам од тога што ћу да се нервирам? Не желим да се одрекнем онога што желим да постигнем у животу због тога што ми се неко руга. Да, буде ми криво, али се трудим да не обраћам пажњу на то.
Тијана: Трудим се да не обраћам пажњу. Није ми баш јасно зашто је срамота или глупо трудити се и учити, зато што имаш неки свој план, неки свој циљ.
Петар: Морам да кажем да у нашем одељењу тога, у ствари, нема. Сви смо добри ђаци и сви улажемо много труда.
Страничица: Да сте ви нека власт, како бисте организовали овај прелазак између нижих и виших разреда?
Петар: Мислим да треба погледати систем који постоји у Петници. На пример, има 5 предавања у току дана. Нека су обавезна, а остала бираш у складу са својим интересовањима. Тако би некако могло да се организује ““ одредити број бодова, али дозволити нам да сами бирамо како ћемо прикупљати те бодове.
Милица: Сутра треба пола живота да проведемо на послу. Важно је да волимо то што радимо и да од почетка имамо прилику да идемо ка оном што желимо.
Страничица: Вреди ли сав тај труд који улажете?
Милица: Сигурна сам да вреди. Не желим да, кад одрастем, пребацујем себи е, само да сам у ово више улагала, или да сам оно урадила, сад бих могла то-и-то! Желим да дам свој максимум. Нећу да патим ни што нисам довољно уживала у овим данима, хоћу и да уживам, да ленчарим... У животу је најважније пронаћи равнотежу.
Тијана: Труд се исплати. Имам неку визију своје будућности и желим да идем ка томе.
Страничица: Сви сте успешни, а сви сте ми рекли да, између осталог, волите да се релаксирате на друштвеним мрежама. Хајде да утешимо родитеље који ово читају, па кажемо да је могуће и једно и друго?
Тијана: Без обзира колико учимо, родитељима увек изгледа да превише висимо на интернету. Направиш паузу, мало видиш шта се збива, а они: „Опет си на телефону!“
Милица: Дааа, учиш више сати, бациш поглед на телефон, ето њих. И још кажу: „Ето зашто си уморна, стално си на телефону! Нисам уморна што сам провела десет сати у школи, него зато што сам на телефону... Није тачно да само буљимо у екране, да не волимо да се дружимо. Није наша генерација начисто отупела! Ми смо једноставно навикли да будемо стално у контакту.
Петар: Не само то. Мислим да одрасли не виде да су друштвене мреже и корисне, да нису само губљење времена. Имамо своје групе, помажемо око домаћег, ако неком нешто треба. По правилу, родитељи примете кад смо на телефону, не кад учимо.
Тијана: Да, да. Ако смо напети, уморни, ако лошије видимо: крив је телефон! У ствари: или телефон или пубертет! Знате оно: шта ти је, ниси била таква... Ако сам мало нервозна ““ ти си у пубертету!
Милица: То нам је судбина. Или смо на телефону, или у пубертету.
Страничица: Такви смо ми родитељи. Углавном видимо само оно што нас брине. Која је, по вама, формула за успех?
Милица: Баланс. Не претеривати ни у учењу ни у ленчарењу. Важно је да схватимо да је то наш живот. Родитељи могу да нас усмере, али ствари су у нашим рукама. Таленат је важан, олакшава ствари, али важно је да се целог живота учи. Не можете бити добри у ономе што радите ако престанете да учите.
Петар: Важно је пронаћи себе. Ово је ипак Србија, па и није баш све у нашим рукама. Ако не пронађеш себе, још је теже. Не може свако да заврши факултет, али важно је да буде свој. Важан је таленат, труд и подршка породице.
Тијана: Важан је рад, труд да будеш што бољи. Ако си упоран, ако верујеш да можеш, све ћеш моћи да постигнеш.
Страничица: Која је ваша порука одраслима који имају осмаке код куће?
Милица, Тијана, Петар: Подржите их, боље него да их опомињете. Разговарајте са њима, чујте шта мисле. Није поента да урадимо оно што нам нареде. ОК, јесу старији, искуснији, али не треба да нам нуде увек своја решења, треба да нас питају шта ми мислимо. Можда може да се пронађе нека средина.
Страничица: Друго полугодиште осмог разреда, почело је одбројавање. Јесте ли под притиском?
Петар: Сви смо под притиском. Матура, пријемни, обавезе, тренинзи... Прошле године сам у кајаку био други у држави. Стварно не знам како ћу ове године све постићи.
Милица: Редовно сам учила и имам добре оцене, али просто не може све у главу да стане... Као да морам да избацим један део, да би ово ушло у главу! При том ми се стално чини да заостајем у редовним обавезама.
Страничица: Како породице то подносе?
Тијана: Не из лоше намере, али некад нас и они притискају. Моја сестра сад треба да упише факултет, па се препиремо којој је лакше, којој је теже. У ствари су и наши родитељи под двоструким стресом, обе нас чекају испити, знам да им није свеједно.
Милица: Мојима је важно да упишем оно што волим, због мене, знају колико ми је стало.
Петар: Родитељи к“™о родитељи ““ учи, учи, учи...
Страничица: Да ли свако ко вредно ради од вршњака добије етикету „штребер“? Чини ми се да и то ствара притисак.
Милица: Има тога. Мислим да је то потпуна глупост! Шта ја имам од тога што ћу да се нервирам? Не желим да се одрекнем онога што желим да постигнем у животу због тога што ми се неко руга. Да, буде ми криво, али се трудим да не обраћам пажњу на то.
Тијана: Трудим се да не обраћам пажњу. Није ми баш јасно зашто је срамота или глупо трудити се и учити, зато што имаш неки свој план, неки свој циљ.
Петар: Морам да кажем да у нашем одељењу тога, у ствари, нема. Сви смо добри ђаци и сви улажемо много труда.
Страничица: Да сте ви нека власт, како бисте организовали овај прелазак између нижих и виших разреда?
Петар: Мислим да треба погледати систем који постоји у Петници. На пример, има 5 предавања у току дана. Нека су обавезна, а остала бираш у складу са својим интересовањима. Тако би некако могло да се организује ““ одредити број бодова, али дозволити нам да сами бирамо како ћемо прикупљати те бодове.
Милица: Сутра треба пола живота да проведемо на послу. Важно је да волимо то што радимо и да од почетка имамо прилику да идемо ка оном што желимо.
Страничица: Вреди ли сав тај труд који улажете?
Милица: Сигурна сам да вреди. Не желим да, кад одрастем, пребацујем себи е, само да сам у ово више улагала, или да сам оно урадила, сад бих могла то-и-то! Желим да дам свој максимум. Нећу да патим ни што нисам довољно уживала у овим данима, хоћу и да уживам, да ленчарим... У животу је најважније пронаћи равнотежу.
Тијана: Труд се исплати. Имам неку визију своје будућности и желим да идем ка томе.
Страничица: Сви сте успешни, а сви сте ми рекли да, између осталог, волите да се релаксирате на друштвеним мрежама. Хајде да утешимо родитеље који ово читају, па кажемо да је могуће и једно и друго?
Тијана: Без обзира колико учимо, родитељима увек изгледа да превише висимо на интернету. Направиш паузу, мало видиш шта се збива, а они: „Опет си на телефону!“
Милица: Дааа, учиш више сати, бациш поглед на телефон, ето њих. И још кажу: „Ето зашто си уморна, стално си на телефону! Нисам уморна што сам провела десет сати у школи, него зато што сам на телефону... Није тачно да само буљимо у екране, да не волимо да се дружимо. Није наша генерација начисто отупела! Ми смо једноставно навикли да будемо стално у контакту.
Петар: Не само то. Мислим да одрасли не виде да су друштвене мреже и корисне, да нису само губљење времена. Имамо своје групе, помажемо око домаћег, ако неком нешто треба. По правилу, родитељи примете кад смо на телефону, не кад учимо.
Тијана: Да, да. Ако смо напети, уморни, ако лошије видимо: крив је телефон! У ствари: или телефон или пубертет! Знате оно: шта ти је, ниси била таква... Ако сам мало нервозна ““ ти си у пубертету!
Милица: То нам је судбина. Или смо на телефону, или у пубертету.
Страничица: Такви смо ми родитељи. Углавном видимо само оно што нас брине. Која је, по вама, формула за успех?
Милица: Баланс. Не претеривати ни у учењу ни у ленчарењу. Важно је да схватимо да је то наш живот. Родитељи могу да нас усмере, али ствари су у нашим рукама. Таленат је важан, олакшава ствари, али важно је да се целог живота учи. Не можете бити добри у ономе што радите ако престанете да учите.
Петар: Важно је пронаћи себе. Ово је ипак Србија, па и није баш све у нашим рукама. Ако не пронађеш себе, још је теже. Не може свако да заврши факултет, али важно је да буде свој. Важан је таленат, труд и подршка породице.
Тијана: Важан је рад, труд да будеш што бољи. Ако си упоран, ако верујеш да можеш, све ћеш моћи да постигнеш.
Страничица: Која је ваша порука одраслима који имају осмаке код куће?
Милица, Тијана, Петар: Подржите их, боље него да их опомињете. Разговарајте са њима, чујте шта мисле. Није поента да урадимо оно што нам нареде. ОК, јесу старији, искуснији, али не треба да нам нуде увек своја решења, треба да нас питају шта ми мислимо. Можда може да се пронађе нека средина.
Најновији број
11. април 2024.
