НЕУГАСИВА СВЕТЛОСТ ПИСАЊА

Право говорећи, осећам се као птица у кавезу, али ми Ти поправљаш расположење. Јављање пријатеља после толиких година пробуди неку сентименталну жицу која не враћа само сећање, него буди и жељу да свој живот пропустимо и кроз оцене којим нас је изложило време. Ето, на пример, мени си се овим јављањем више вратио у сећање ти и твоја песничка судбина, него што се сећам себе. Ја те још увек памтим као једног од најталентованијих песника у оној великој Југославији. Кад си објавио књигу песама „Несаница због Љиљане“, био си студент, али, по мени, у свему већ зрео песник. Пуне новине твојих песама. Непоткупљива ондашња књижевна критика те је најавила као најталентованијег у твојој генерцији. Ја сам био узбуђен твојим љубавним и родољубивим песмама из књиге коју је објавио београдски Дом омладине. Веруј ми, био си ми, изузимајући Давича, Винавера, и Драгољуба Рајића, тада највећи песник мог Подриња, каже на почетку разговора за „Глас Подриња“ Љубомир Ћорилић.
Сећам се колико сам био радостан кад сам Те упознао на представљању књиге у Дому омладине у Шапцу. Мени је то онда био већи догађај од књижевних вечери Бране Петровића, Љубомира Симовића, Милована Данојлића, Божидара Шујице и још неких чије смо вечери је године, мислим, 1966, организовали. Ни за шта ни данас не бих мењао неколико твојих песама о Мачви и српском историјском болу и студи.
А, ово што ја радим данас сад је само одзив давним временима о којима говоримо. Пишем, јер ми је писање живот. За најмлађе, за никад порасле - одрасле, за све које волим. Због себе коме ништа не дугујем, и других којим се никада не могу одужити. Некима дугујем лепу реч, некима прекор што су лепу реч заборавили па, намрачени, изговарају само ружне и неприкладне речи, сеју око себе семе неразумевања и спорења. Мисле да би свет требало да се окреће само око њих, а не виде да смисао живота није у томе, већ у љубави о којој си Ти тако лепо певао.