РУЖА

У селима шабачке нахије, зборили стари било је вавек лепих девојака. Али ко Руже, воденичара Павла надалеко није. Одрастала на пољанама око воденице певала несвакидашње сетно и као по обичају на скуповима момци су били тамо где Ружа крочи, текло предање.
О мобама када се старе парњаче доводиле на сеоско гумнно тискале се делије да раде што ближе лепоти девојци али авај. Она била сама и певала све тужније. Тек много лета касније када је најлепши део младости отекао маленим поточићем сазнало се да је трговац робом која је требала сељанима однео срце прелепе Руже. У само пар дана цео живот је стао у причу која се са прела на прело претакала у тугованку којој равне не беше. Он леп она ко вила тек у пар ноћи у заносу и вером у сутра исписаше лице девојчице која се потом, говориле старице родила крадом и отишла на усвајање у Пешту. Тако бар причали.
Ружа остала сама и туговала своју бол дуго док у неко доба, беше већ средовечна лепа жена не упозна некога налик на непреболну љубав и са њим роди дечака. И како то само живот уме у свој рам уденути, поста то трговац од угледа. Ружа старила и сневала каткад своју већ девојку која је била у богаштини, то је бар тешило. Син јој је био други део срца али срамила се признати мањи. Тек био је мио и помагао мајци а како је већ старила бринуо да има лекове и потрепштине које су у то време биле прави луксуз.
И ту настаје пауза. Младом умешном човеку се изгубио траг. У каравану трговаца отишао по свету и тако залутао у Пешту. И како ту судба зна искројити упознао лепоту девојку којој није могао одолети. Корак по корак и посташе блиски пошто је сазнао да је наше горе лист тек заказаше и веридбу. Боре већ оковале и даље лепо Ружино лице када јој се син јави. Радостан прво мајци саопшти веселу вест а обрадова и оца који је већ почео ишчекивати наследнике. Просидбу заказаше за Младенце каже предање али први траг сумње указао се када је показао слику изабранице мајци. У углу осмеха у страху препозна своју прабабу Томанију на коју је тврдили су сви имала је непоновљиви лик. Сумња је раздирала али авај. Како сину и мужу рећи а како опет срцу да издржи наредити. И грех је раздирао али пред Младенце разболи се и напрасно заврши живот. Тискао се свет а тужни син био неутешан што мајци не подари унуке за живота. Веридба се одложи.
Ратови тих година избијали мало мало па се појави и позив да омете момка у прошњи а пошто потраја девојка се вери и уда за трговца наше горе лист у суседну нахију. Залутали плотун погоди несуђеног ђувегију који је лик своје лепоте из снова однео на небо мајци да дарује.
Сахранише га како доликује и живот потече својим током. Имање се урушавало и временом само трагови остали. На сеоском гробљу оста легенда гробна места била уређена.
Много касније се прочуло да је случајно већ мајка троје деце нехотице свратила на гробље где је опет се причало нешто довело. Ту угледа лик некога ко је био тако сличан њеним цртама ко обрис у огледалу. Поред син имена које није могла заборавити и све се у трену склопи. Судбина није дала да се сестринско у веће претвори. Боловала је и крадом долазила да окопа хумке и негује цвеће. Лепота вазда темељ за бол исписала је и ову причу. Дуго и међу чобанима и на водицама причана да јој траг и овим редовима остане.
Љубав и велика и непреболна оста да сведочи временима да се вавек бол и срећа преплитали. Цвеће је остало док младе жене беше у селу незнаном. У празнике дароване лику жене и мајке ето и једне која може у рам непролазности из века у век. Осмомартовска еуфорија нанова у понеком селу врати ову причу у рам сећања. Понеко понешто дода тек има тога што се не може ни додати ни одузети.
Ружа и мирис лепоте остаје за утеху свима који слично доживеше али и упознаше бол. Букет цвећа свим лепотама морао би имати и стручак за јунакињу наше приче.
Незаборавну и неутешну Ружу.