УМЕТНИК РАША ТОДОСИЈЕВИЋ ПРЕДСТАВИО СВОЈ РАД
ИЗВАН ЈАРМА ПРОВИНЦИЈАЛИЗМА
Ово вече схватите као поетско, не волим професорску дидактику, речи су којим је уметник Драгољуб Раша Тодосијевић започео презентацију свог рада, коју је, уз подршку Министарства културе и информисања, организовало Удружење ликовних стваралаца Шапца.
Уз слајдове и пропратне коментаре својих радова, без хронолошког следа, уметник је одговарао и на спонтана питања из публике. Признат широм света, познат у Србији, остао је у потпуности доследан себи.
Посетиоци у Међуопштинском историјском музеју, имали су прилику да чују уметников запис, који је насловио „Кратка и улепшана верзија мог живота у Београду“:
„Прво је ме моја наглува тетка Стојанка грдно наговарала да одем на тапетарски занат и да постанем тапетар, као њен брат, а мој ујак. Потом сам покушао да будем војни пилот у Мостару. Када ми ни то није ишло од руке, нити ми се свиђало досадно кадетско друштво, вратио сам се у Београд. Две године сам похађао курс цртања и вајања у Шуматовачкој улици. Коначно, 1964. године, уписао сам Академију ликовних уметности у Београду. Моји професори су били људи непријатно скромног дара и још скромнијег образовања, смртоносна мешавина медиокритета, улизица и сујетних фантома. Преостало ми је да путујем светом и да се сам образујем, како знам и умем, не бих ли успео да скршим невидљиви јарам свеколиког провинцијализма. Атеље сам добио равно тридесет година после завршетка студија и то на Старом сајмишту, где је за време Другог светског рата био немачки концентрациони логор. Понеки пут ми се чинило да ми у походе долазе и учтиво ме поздрављају несретне душе побијених логораша. Неколико дана пре мог 70. рођендана, прошле године, држава Србија ме је наглавачке истерала из мог атељеа“.
- Зашто сте остали Београду?, упитао је неко из публике.
- Много је одговора, а ниједан прави. Искрено, не знам, одговорио је уметник.
Волели или не његов рад, обожавали га или оспоравали, сви би морали да му одају признање на храбрости да изабере свој пут и поштењу да на њему остане.
Драгољуб Раша Тодосијевић је дипломирао на Ликовној Академији у Београду 1969. Заједно са Марином Абрамовић, Ером Миливојевићем, Зораном Поповићем, Нешом Париповићем, Гергељем Уркомом и другима окупљеним око Студентског културног центра у Београду, био је један од првих уметника који је седамдесетих година увео концептуалну уметност - нову уметничку праксу, и нове медије на југословенску сцену. Његови најпознатији радови - „Шта је уметност?“ („Њас ист Кунст?“), „Бог воли Србе“ („Готт лиебт дие Сербен“) - и многи други обезбедили су му светску репутацију. Самостално излаже од 1969. године, а од 1970. је учествовао на бројним групним изложбама у земљи и иностранству. Његови радови се налазе у сталним поставкама многих светских музеја. Члан је УЛУС од 1971. године. Добитник награде на Бијеналу у Венецији 2011. године.
Уз слајдове и пропратне коментаре својих радова, без хронолошког следа, уметник је одговарао и на спонтана питања из публике. Признат широм света, познат у Србији, остао је у потпуности доследан себи.
Посетиоци у Међуопштинском историјском музеју, имали су прилику да чују уметников запис, који је насловио „Кратка и улепшана верзија мог живота у Београду“:
„Прво је ме моја наглува тетка Стојанка грдно наговарала да одем на тапетарски занат и да постанем тапетар, као њен брат, а мој ујак. Потом сам покушао да будем војни пилот у Мостару. Када ми ни то није ишло од руке, нити ми се свиђало досадно кадетско друштво, вратио сам се у Београд. Две године сам похађао курс цртања и вајања у Шуматовачкој улици. Коначно, 1964. године, уписао сам Академију ликовних уметности у Београду. Моји професори су били људи непријатно скромног дара и још скромнијег образовања, смртоносна мешавина медиокритета, улизица и сујетних фантома. Преостало ми је да путујем светом и да се сам образујем, како знам и умем, не бих ли успео да скршим невидљиви јарам свеколиког провинцијализма. Атеље сам добио равно тридесет година после завршетка студија и то на Старом сајмишту, где је за време Другог светског рата био немачки концентрациони логор. Понеки пут ми се чинило да ми у походе долазе и учтиво ме поздрављају несретне душе побијених логораша. Неколико дана пре мог 70. рођендана, прошле године, држава Србија ме је наглавачке истерала из мог атељеа“.
- Зашто сте остали Београду?, упитао је неко из публике.
- Много је одговора, а ниједан прави. Искрено, не знам, одговорио је уметник.
Волели или не његов рад, обожавали га или оспоравали, сви би морали да му одају признање на храбрости да изабере свој пут и поштењу да на њему остане.
Драгољуб Раша Тодосијевић је дипломирао на Ликовној Академији у Београду 1969. Заједно са Марином Абрамовић, Ером Миливојевићем, Зораном Поповићем, Нешом Париповићем, Гергељем Уркомом и другима окупљеним око Студентског културног центра у Београду, био је један од првих уметника који је седамдесетих година увео концептуалну уметност - нову уметничку праксу, и нове медије на југословенску сцену. Његови најпознатији радови - „Шта је уметност?“ („Њас ист Кунст?“), „Бог воли Србе“ („Готт лиебт дие Сербен“) - и многи други обезбедили су му светску репутацију. Самостално излаже од 1969. године, а од 1970. је учествовао на бројним групним изложбама у земљи и иностранству. Његови радови се налазе у сталним поставкама многих светских музеја. Члан је УЛУС од 1971. године. Добитник награде на Бијеналу у Венецији 2011. године.
М.Ф.
Најновији број
18. април 2024.
