ПРВИ МАЧВАНСКИ ПОСЛАНИК

Здравко Јеротић, је један од оних Мачвана који о свом завичају говори у „веселиновићевском“ стилу и који је за то поднебље чинио многа добра кроз разноврсне делатности којима се бавио. Био је један од оних који су унапређиваали мачвански културни аматеризам, први демократски посланик овог краја, помоћник министра правде, активан и у спортском животу Богатића, а оно чиме се поноси је породица, деца, унуке и унуци, које сматра највећим богатством.
Рођен је у Дубљу 12. октобра 1940. године, на Миољдан, како каже, али је у важеће књиге уписан сутрадан, па му је тако случај, уз урођену веселост, дао још један повод да живот живи пуним плућима, што и данас чини у пензионерским данима. Понекад код Лолове колебе пусти на вољу раскошном баритону па се не зна да ли су боље “род родиле жуте крушке“ или је то „кад ноћ падне у крошње орове и кад лампек окади шорове...“
У дубљанској осмогодишњој школи био је у оној последњој генерацији која је полагала малу матуру а у учитељској школи у Шапцу опет имао среће да буде у последњој генерацији која је полагала велику матуру.
- Учитељска школа у Шапцу била је међу најјачим у Србији, имала је елитне професоре (почео је да набраја професоре и предмете које су предавали као да је тек изашао из клупе, од Миливоја Лекића до Луке Мијаиловића). Био је понос од њих учити. После завршене школе остао сам, као стипендиста, у интернату као васпитач. После су ме послали да водим сеоску бригаду шабачког среза на радну акцију... у војсци био сам у Куманову, доживео земљотрес у Скопљу. А потом, пошто је расформиран интернат, радио сам једно време у Белотићу као учитељ, па када су „другови“ сазнали да сам ту, инсистирали су да дођем...
Ви сте већ тад били у партији?
- Да, да, у партији сам био још као средњошколац, био сам председник школског комитета омладине, био члан Општинског комитета у Шапцу... да се вратим, питали су ме и дошао сам за председника Општинског комитета омладине у Богатићу, четири године. У међувремену био сам и потпредседник општине када је Слободан Ђаковић био председник. У двадесет осмој години постао сам секретар комитета, млад а десио се упад Руса у Чехословачку, 21. августа 1968. године, тог дана ми се син родио а ја нисам ни знао до сутрадан, јер су почеле да стижу одређене депеше да се хапси ко је проруски опредељен... и тако, зна се како је било у то време.
А онда долазе године рада у култури?
Прешао сам за директора Заједнице домова културе, коју смо у међувремену формирали, мислим да је ово било једно од сеоских подручја у Србији које је тада најбрже напредовало. Све домове културе смо активирали, изузели их из месних заједница да не буду магацини за пшеницу, оживели рад и биоскопских и драмских секција, формирали фестивал мачванског аматеризма, драмског фолкорног, и рецитатори су тада били вредни,заживело је тада и Мачванско аматерско позориште...а после сам прешао за секретара СИЗ-а културе и физичке културе, где сам остао седам година. У међувремену сам завршио Правни факултет, положио правосудни испит и прешао у Скупштину општине за секретара секретаријата за општу управу, затим за друштвене делатности и после тога изабран за председника Извршног савета.