ИЗА КУЛИСА ШАБАЧКОГ ПОЗОРИШТА: ТЕХНИЧКИ РУКОВОДИЛАЦ
ИМПРОВИЗАЦИЈА И СНАЛАЖЕЊЕ У МОМЕНТУ
„Мој посао је усмерен на људе што је добро иако има већу дозу стреса. Човек просто научи да смањи временом дозу стреса у ситуацији у којој нешто није уобичајено. Нешто искрсло. Једноставно у ходу узмеш па решиш“, каже Радивој Костадиновић Раша
Као омладинац у прошлом веку, од 1. априла 1997. године, Радивој Костадиновић Раша запловио је прво аматерски а затим и професионално у позоришне воде. Посао преко Омладинске задруге био је довољан за покривање неких трошкова док је студирао на Технолошком факултету. Иако је касније, давши разлику предмета, завршио и Хемијски факултет, посла у струци није било. Прошло је десет година, а затим и деветнаест, а живот у позоришту наставио се истим темпом.
- Почео сам радом на позоришном светлу. То ми је одговарало јер ми је пружало могућност да студирам. Обавезе су углавном биле у вечерњим часовима. У суштини нисам прекидао рад иако сам 2001. предавао математику у школи. После тога годину дана сам провео у једној пројектној фирми на некој производњи када. И даље се надам да ћу кад-тад почети да радим у струци. То је нека тачка у перспективи у коју човек гледа како би ишао напред. Кад бих се помирио са тим да нећу никад радити у струци онда би то већ било тешко. Нека те тачке у перспективи макар била илузија - искрено каже Раша.
Од 2006/7. године прелази на место шефа технике, тачније техничког руководиоца. Посао захтеван, стресан, јер практично током целог дана, поготово пред премијере, треба бити сконцентрисан.
- Веза сам између наших мајсторских радионица, сценографа, костимографа. Са редитељем постоји редовна комуникација. У процесу израде представе то је посао. Има дана када будем буквално као исцеђена крпа. На крају дана када погледам у мобилни телефон и видим педесетак разговора схватим да сам исто толико пута морао бити сконцентрисан на разговор са саговорницима. Као телефонски оператер сам, а имам и другог посла. Олакшање наступа на првој генералној проби и неколико дана пре премијере јер је до тада све технички комплетирано. Онда само следи утезање, уигравање и премијера која за мене углавном наступа на првој генералној проби.
Најбољи редитељи „старог кова“
Рад са људима није нимало лак поготово у данашње време. По Рашиним речима сарадња са млађим редитељима не може никада бити као са онима „старог кова“, јер живе убрзаним темпом, као и остатак данашњег друштва, у коме се најмање пажње обраћа на међуљудски однос.
- Нико није био као редитељ Љубослав Мајера из Словачке који је пре петнаестак година радио код нас. Диван човек. Са њим је било као отприлике бањска терапија. Опуштено, полако, са уважавањем и финалним продуктом који је добар. Таква је и Лилијана Ивановић.
Проблем се реши у ходу
Шта се деси кад се забораве четвора врата кључна за представу која се заснива на уласку и изласку актера радње? Ништа. Дође Раша и среди проблем.
- Поскидали смо неке штокове, врата и направили да представа функционише. Ни редитељ, који је био на представи, ништа није приметио нити је имао замерки. То је једна од најдраматичнијих примера. Пре пар година заборављена је пушка. Контактирао сам директора позориште у коме смо гостовали а он је пронашао замену код свог пријатеља ловца тако да се карабин убрзо нашао на сцени.
Рашина „Новогодишња бајка“
Окушао се Раша и као писац и као глумац. Идеја за „Новогодишњу бајку“, дечју представу изведену крајем 2014. године, „крчкала“ се од раније, а биле су потребне само две седмице да се преточи у текст.
- Новогодишња прича без велике драме. Заплет је око забуне. Нема негативаца тако да је та борба која се водила била борба за решење неспоразума. Има и један едукативни део око учења бројања. Морао сам то да провучем као професор. Иван Томашевић је режирао, а ја сам се нашао у улози џина.
Шабачка публика недавно је Рашу видела и на премијери представе „Кафаница, судница, лудница“ у улози човека од закона, у преводу полицајца, од чијег само једног погледа сви стрепе. Сналажење на сцени за њега није непознаница.
„Оно што човек у позоришту научи то је дефакто импровизација и сналажење у моменту. Човек је у тој прилици скоро свакодневно јер оно што ми правимо то су кулисе и илузије. Имитирамо неки замишљени живот. То просто није трајна грађевина па да направиш и то стоји већ имаш неке кулисе, декор који сад наместиш па склониш, па наместиш на другом месту, па склониш. Подразумева се да ту долази до ситуација које треба решити у моменту и то је углавном штап и канап што не кажем да је лоше“
Пулсирање звано позориШте
Иако му није било у плану да се у позоришту задржи деветнаест година за Рашу се може рећи да је замајац који повезује сложену машинерију. Као што то обично бива нека сила већа и од њега самог привукла га је, укоренила док из године у годину пулсира са зградом и људима који чине једну велику породицу.
- И не пулсирао кад не излазим одавде. Не може другачије јер је у питању рад са људима - додаје уз осмех.
- Почео сам радом на позоришном светлу. То ми је одговарало јер ми је пружало могућност да студирам. Обавезе су углавном биле у вечерњим часовима. У суштини нисам прекидао рад иако сам 2001. предавао математику у школи. После тога годину дана сам провео у једној пројектној фирми на некој производњи када. И даље се надам да ћу кад-тад почети да радим у струци. То је нека тачка у перспективи у коју човек гледа како би ишао напред. Кад бих се помирио са тим да нећу никад радити у струци онда би то већ било тешко. Нека те тачке у перспективи макар била илузија - искрено каже Раша.
Од 2006/7. године прелази на место шефа технике, тачније техничког руководиоца. Посао захтеван, стресан, јер практично током целог дана, поготово пред премијере, треба бити сконцентрисан.
- Веза сам између наших мајсторских радионица, сценографа, костимографа. Са редитељем постоји редовна комуникација. У процесу израде представе то је посао. Има дана када будем буквално као исцеђена крпа. На крају дана када погледам у мобилни телефон и видим педесетак разговора схватим да сам исто толико пута морао бити сконцентрисан на разговор са саговорницима. Као телефонски оператер сам, а имам и другог посла. Олакшање наступа на првој генералној проби и неколико дана пре премијере јер је до тада све технички комплетирано. Онда само следи утезање, уигравање и премијера која за мене углавном наступа на првој генералној проби.
Најбољи редитељи „старог кова“
Рад са људима није нимало лак поготово у данашње време. По Рашиним речима сарадња са млађим редитељима не може никада бити као са онима „старог кова“, јер живе убрзаним темпом, као и остатак данашњег друштва, у коме се најмање пажње обраћа на међуљудски однос.
- Нико није био као редитељ Љубослав Мајера из Словачке који је пре петнаестак година радио код нас. Диван човек. Са њим је било као отприлике бањска терапија. Опуштено, полако, са уважавањем и финалним продуктом који је добар. Таква је и Лилијана Ивановић.
Проблем се реши у ходу
Шта се деси кад се забораве четвора врата кључна за представу која се заснива на уласку и изласку актера радње? Ништа. Дође Раша и среди проблем.
- Поскидали смо неке штокове, врата и направили да представа функционише. Ни редитељ, који је био на представи, ништа није приметио нити је имао замерки. То је једна од најдраматичнијих примера. Пре пар година заборављена је пушка. Контактирао сам директора позориште у коме смо гостовали а он је пронашао замену код свог пријатеља ловца тако да се карабин убрзо нашао на сцени.
Рашина „Новогодишња бајка“
Окушао се Раша и као писац и као глумац. Идеја за „Новогодишњу бајку“, дечју представу изведену крајем 2014. године, „крчкала“ се од раније, а биле су потребне само две седмице да се преточи у текст.
- Новогодишња прича без велике драме. Заплет је око забуне. Нема негативаца тако да је та борба која се водила била борба за решење неспоразума. Има и један едукативни део око учења бројања. Морао сам то да провучем као професор. Иван Томашевић је режирао, а ја сам се нашао у улози џина.
Шабачка публика недавно је Рашу видела и на премијери представе „Кафаница, судница, лудница“ у улози човека од закона, у преводу полицајца, од чијег само једног погледа сви стрепе. Сналажење на сцени за њега није непознаница.
„Оно што човек у позоришту научи то је дефакто импровизација и сналажење у моменту. Човек је у тој прилици скоро свакодневно јер оно што ми правимо то су кулисе и илузије. Имитирамо неки замишљени живот. То просто није трајна грађевина па да направиш и то стоји већ имаш неке кулисе, декор који сад наместиш па склониш, па наместиш на другом месту, па склониш. Подразумева се да ту долази до ситуација које треба решити у моменту и то је углавном штап и канап што не кажем да је лоше“
Пулсирање звано позориШте
Иако му није било у плану да се у позоришту задржи деветнаест година за Рашу се може рећи да је замајац који повезује сложену машинерију. Као што то обично бива нека сила већа и од њега самог привукла га је, укоренила док из године у годину пулсира са зградом и људима који чине једну велику породицу.
- И не пулсирао кад не излазим одавде. Не може другачије јер је у питању рад са људима - додаје уз осмех.
О. Гавриловић
Најновији број
18. април 2024.
