Инфо

14. април 2016.14. апр 2016.
ОДРЖАНО ПРЕДАВАЊЕ „ЕРА ТИНЕЈЏЕРА ““ КАКО ПРЕЖИВЕТИ?“

БУДИНО СМИРЕЊЕ И УПОРНОСТ СИЗИФА

У Библиотеци шабачкој, одржано је друго у циклусу предавања „Формуле васпитања“под називом „Ера тинејџера, како преживети?“. На основу двадесетогодишњег искуства, психолог Катарина Јовановић је шармантно и врцаво говорила о темама које могу да буду болне, како за родитеље, тако и за (не)зрелу децу.
- Живимо у својеврсној диктатури младости, цео свет се понаша као да је у адолесцентској кризи. Тешко да можемо нешто да урадимо са светом, али можемо у нашој кући. То што се дешава последњих двадесет година није добро за нас, али, није добро ни за наше тинејџере.
Оно што карактерише савремени пубертет је да физичко сазревање почиње раније, а социјално-емоционално касније, тако да су тинејџери „заглављени“ између два света много дуже него што су то биле претходне генерације. Појашњавајући да би за непоштовање и безобразлук могли да окривимо и физиологију, и то централни нервни систем, Катарина је нагласила да то не значи да би требало да их ослободимо сваке одговорности за понашање.
- Дечаци и девојчице на различите начине „одлепе“ у пубертету. Дечаке зовем „фрикови“, а девојчице „краљице драме“. Саветујем родитељима да остану команданти параде, само да прилагоде командовање. Љубав је темељ, а границе су носећи зидови. Када кажем темељ, мислим на вашу присутност, стварну и метафоричну, тако да ваш тинејџер има осећај да сте ви ту чак и кад сте на послу. Границе су најважнији доказ љубави који ћете дати свом адолесценту. Љубав + границе = најједноставнија и најважнија формула доброг васпитања.
Често истину сазнајемо на основу њиховог понашања, не на основу речи, шта више, тинејџери често говоре оно што заправо не мисле. То што их волимо, не подразумева да нам се увек допада њихово понашање и да га одобравамо. И деци и родитељима је потребно да родитељи буду главни. Онда када нас највише гурају од себе, када их „смарамо“, највише смо им потребни, „као животна константа која ће да им постави знакове поред пута“.
- Чињеница је да родитељи зрелог детета нису беспомоћни, само су изабрали да не користе своју моћ. Беспомоћност је удобна, а бити моћан подразумева да вам је мозак стално укључен, да процењујете, доносите одлуке и живите са њима. Одговорност за нечињење је лако предвидети. Сваки тинејџер је уникатан и такве проблеме и прави својим родитељима. Ипак, може да се направи образац заједничког понашања који карактерише адолесценцију, рекла је Катарина наводећи неке од тинејџерских стратегија, које је именовала као „праведнички гнев“, „мрнџање“, „парализа“, „пецање“ на осећање кривице и страха код родитеља, тактике које циљају на родитељску сујету, “наваљивање“...
- Тинејџери су „професионални пецароши“ и ако се родитељи једном упецају, њихова прича ће проћи сваки пут. Ако сте од оних родитеља који испољавају своја осећања, знаће где сте најтањи. Није њихово да знају ваше слабости, него да их разумете и саслушате, што не значи да би требало да делите са њима све на равној линији. Универзални мамац је „растајање са душом“, који „игра“ на родитељску љубав. Паметни тинејџери ово користе веома ретко. “Бомба“ у комбинацији са “наваљивањем“ даје врло добре резултате. „Остати обувен“ је тешко када крену да вас поливају из свих могућих оружја из приручника тинејџерског ратовања.
Наводећи типичне родитељске заблуде, Катарина је дала и сугестије: Нека ваше не, значи НЕ, иако није лако одолети мамцима, кад вас преплави осећање страха или кривице на који вас пецају; Одредите приоритете, немају сви проблеми исту тежину; Не обављајте послове уместо њих; Имајте на уму да је њихово понашање њихов, а не наш проблем; Казните их оном казном коју ви сами можете да издржите, дакле, „мач извлачите из корица само онда кад сте спремни да га употребите“; Нека вам Буда завиди на смирености; Нема потребе да вичете, шта више, што гласније причате, они вас све слабије чују, дакле,“ говорите тихо и водите пса са собом“. Нека вам Сизиф завиди на упорности.
На послетку, универзална порука за родитеље тинејџера у свим временима је: „Ако ми, као њихови родитељи, одустанемо од њих, ко ће онда безусловно да буде на њиховој страни“?
“У заблуди смо када мислимо да причамо истим језиком, можда нам реченице исто звуче, али имају потпуно други смисао. Не би требало да њихово понашање доживљавамо лично, него да будемо спремни да се дистанцирамо и да се запитамо шта ми радимо што подржава понашање које нам се не допада? “
Неки људи никада не изађу из адолесценције. Развој егоцентризма, као карактеристика те фазе, требало би да се прерасте у одређеном тренутку, али неки, нажалост, трајно остају заглављени у тој причи.
Период адолесценције почиње у десетој години, завршава се до средњих двадесетих, а у Србији може да потраје до тридесете. Код нас су „деца“ све док имају родитеље са функционалним виталним органима.
М.Ф.

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa