ОЖИЉЦИ ОД ЛЕТА МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА

Рат је људска делатност о којој учесници и савременици не желе да причају. О рату радо говоре они који га нису доживели, па препричавају, у анегдотском и фељтонском маниру, догодовштине оних који су им о томе нешто причали, или „прежвакују“ гола факта, додајући им неку личну ноту. Тако се сваки рат потискује дубоко у подсвест и оставља иза себе само видљиве трагове на људима који су га преживели и на објектима који су разорени.
Тако је и са НАТО агресијом на Србију. Овај страшни рат, вођен најсавременијом технологијом смрти, трајао је дугих 78 дана и ноћи. Под опсадом је била цела земља и сви њени објекти и људи непрекидно су били на фронту, у првим редовима за убијање. При том, овај рат био је специфичан и по томе што за све то време агресорска чизма није крочила на тло Србије: убијани смо из ваздуха са безбедне висине, а убијали су нас непријатељи који су за нашу одбрану били безмало недоступни и често невидљиви. Како смо се бранили и какве смо ми штете њима нанели, историја ће, као и увек, дати свој суд. Тек, они који су у овом суровом људокољу учествовали бранећи земљу, као и грађани који су све време агресије били мета, о томе не желе да говоре. Не желе, кажу, ни да се сећају: било не поновило се!
Агресија на Мачвански округ
Зорана Црвак Борота, начелница Одељења за ванредне ситуације Шабац фактима подсећа на догађаје из 1999. године.
Од 24. марта, до 7. јула 1999. године НАТО авијација је по територији Мачванског округа дејствовала укупно 56 пута. Дејства су, као што се види била готово свакодневна. Током тих дејстава испаљено је укупно 215 пројектила, међу којима су биле крстареће ракете, вођене авио бомбе, противрадарске ракете и касетне бомбе. Ови застрашујући