ЖУР

Школска година се ближила крају. Мај се расцветао на све стране. Ни опојни мирис багрема, ни благи пролећни ветар нису успевали да смире нашу узаврелу младост. У школу смо носили по једну свеску, јер су скоро све оцене биле закључене. Облачили смо излизане фармерице, чак смо их и чисте више пута прали и трљали четком, или уске панталоне, које смо преко стопала једва навлачили. Фризуре су биле дуже, па је коса и на рамена падала, а гласови су нам постали грубљи, што је понекад смешно звучало. Девојчице су привлачиле нашу пажњу и све чешће смо о њима причали. Одрастали смо, а да то нисмо ни примећивали.
Требало је организовати прву журку и сви смо због тога били нервозни. На журку се могло доћи само са девојком, а у то време нико од нас није се забављао. Имао сам у глави кога ћу позвати, али сам три одмора пропустио док нисам то учинио.
„Журка! А зашто баш мене зовеш?“- закикотала се и благим покретом руке дотакла свој „коњски реп“. Склопила је очи и направила паузу која је дуго трајала. „Па, можда.“ Најгори одговор, боље да је рекла да неће, пући ћу од беса - врзмало ми се по глави.
Чекао сам на углу, петнаест минута дуже од договореног времена, скривајући се од познатих. Угледао сам је у даљини како долази спорим кораком. Смислио сам шта ћу јој рећи, али све се распршило њеним доласком јер су ми речи у грлу застале.
У соби је већ било парова који су водили усиљене разговоре, праћене смехом, који је повремено сметао. Мушкарци су пушили цигарете без филтера и много су се трудили да не кашљу. Сви смо завидели другу који је имао муштиклу од вишњиног дрвета и пушио је, не вадећи је из уста. Девојке смо понудили миришљавим „норд“ филтером, што оне нису прихватиле. Пиле су ликер од чоколаде, а ми смо се правили важни са ракијом, која нам је груди раздирала. Нико није хтео да отвори плес. Сви смо нестрпљиво чекали „мртви“ танго. На гашење светла, било је гласних негодовања, која су се временом смирила. Чуло се само понеко кашљуцање и убрзано дисање.
Први пут ми није дозволила да јој се приближим, а код следећег покушаја, ослонила је главу на моје раме. Престао сам да дишем, уста су се осушила, тако да сам једва гутао. Осетио сам велику слабост у ногама, а језу са подрхтавањем сменила је пријатна топлина која се разлегла по целом телу. Мрак је скривао ужарене образе. Пожелео сам да траје читаву вечност.
„Хоћемо ли заједно у гимназију?“ - пренула ме је из заноса.
Хоћемо! - пристао сам без размишљања.