ЗАПИС О РОМАНУ „НЕ ВЕРУЈ РЕЧИМА“ ЈЕЛЕНЕ МИЛЕНКОВИЋ МЛАДЕНОВИЋ
РОМАН ЖЕНЕ КОЈА СЕ НЕ БОЈИ
Јелена Миленковић Младеновић, писац по вокацији, на савременој српској књижевној сцени, појавила се прошле године романом који је насловила „Не веруј речима“. Ауторка не верује оним речима које се свакодневно претенциозно сервирају, у потрази је за њиховим дубљим значањем, оним неизреченим, које би се могло и прећутати, али речито. Иначе, итекако познаје моћ и снагу речи, којима се користи лако и сигурно, без подилажења општеприхваћеним нормама, без назнаке потраге за спасом у колотечини и ушушканости у свет већине, која је, увек, у криву. Она позива и прозива, као вечита тинејџерка виче:
„Спасавај се! Удри томахавком по предрасудама у сопственој глави, почисти смеће из ставова, откриј да још увек имаш срце и викни: Нећу, бре! свима који су те убедили да си безбедан само док си миш. Појави се где мислиш да не смеш, ризикуј, узвикуј или шапћи: одврни заврнуте славине! Чега се бојиш? Осим да ћеш спасти правог себе у туђим слепим очима. Осим да ћеш постати херој у својим“.
Нема калкулисања са истином. Она је увек иста, само су различити углови на који је посматрамо, јер смо, како каже „Сви прављени од истих састојака, само другачије распоређених“. Свесна да даје своју поруку свету, која је самим тим, потпуно уникатна, отворено говори о патњи савременог човека - хомосексуалности, хомофобији, промискуитету, наркоманији, сваковрсним компромисима, феномену љубави и издаје, и опет ““ љубави, која даје смисао „свету и свему светом“.
Њено промишљање је дубоко, гласно, и кад није позив на дијалог, увек га остварује са читаоцима, који хтели-не хтели, бивају увучени у рефлексије две паралелелне стварности. Један ниво приче је световни, са ликовима који живе српску реалност, мада, „умиру због бајки“. За други бисмо могли рећи да је сакрални само у иронији, више је то увођење грчких богова на сцену, али не на начин на који су антички трагичари радили у својим драмама ““ код њих би се „Бог из строја“ појављивао да разреши заплет који је превише сложен, него игре ради. У „оном „ свету у ком живе Зевс и Артемида, као главни протагонисти, а који се повремено спуштају у овај, да мало „закувају“ обичним смртницима, присутан је Фил Лајнот, Енди Ворхол, Катарина Медичи, Марија Антоанета, повремено Мика са Дорћола и други.
Данас, кад по пророчанству песника, сви пишу, не само поезију, и објављују своје писаније, које их аутоматски чини неприкосновеним арбитрима писане речи (у сопственим очима), право је освежење прочитати књигу некога ко је бистре и брзе памети, бритке перцепције социјалног аспекта живота и изузетног дара за психолошку димензију људског, за детаље, суптилне нијансе, које остварује подједнако добро у дијалогу два лика, као и у интроспективном дијалогу човека са самим собом.
„Знате ли шта је Балкан? Стратиште. Ту су жртве-џелати. Не знају шта би хтели. Да буду сами, али да их неко подржава. Кад их подржава, да то ради из задовољства, не из морања. Ако примете морање, не објашњавају га аргументима, већ стреме да се ослободе, иако немају од кога, осим од сопствених слабости. Или да потчине, иако немају кога осим оних чија им је подршка потребна да би преживели.“
Иако је изаткан од прича, засебних и наизглед затворених целина, роман не губи из вида нит са почетка, шири се, разгранава пред нашим очима и изненађујуће, чак и нама, свиклим на читање, расплиће на послетку. И да није написала песму уместо биографије, која је врло речита биографија, чак и да није написала ниједну песму у животу, Јелена јесте песникиња. Њена реченица је поетична, повремено мелодична, а мелодија је, заборављају данашњи словослагачи, предуслов поезије.
„Црвено је боја зрелог бибера. Воћкаст, слаткаст укус, за разлику од црног бибера, убраног док још није сасвим зрео, па сушеног. Зато је и љут, прерано су га убрали. Ароматичан и јак. Чест. Црвени бибер је редак, на њега треба чекати. Стрпљиви добијају слаткоћу ретке биљке. Сви остали су убеђени да је бибер љут. Само љут. Неоходан, али љут. Љут јер није зрео“.
Овај роман би требало да буде обавезан приручник за тинејџере, да не забораве ко су, док одрастају, али и подсетник за све одрасле, који су, успут, одустали од себе, од снова, потрошени од преплашеног света. „Кукавице су за бег. То је оно што никад не бисмо, да нисмо морали. И оно што никад нећемо, осим кад нас јуре. Оно што презиремо, осим кад нас је баш брига“.
„Не веруј речима“ је роман жене која се не боји. Да воли. Јер, „љубав је за довољно храбре ““ да се не уплаше кад је нађу, и за довољно јаке ““ да преживе ако је нема.“
„Спасавај се! Удри томахавком по предрасудама у сопственој глави, почисти смеће из ставова, откриј да још увек имаш срце и викни: Нећу, бре! свима који су те убедили да си безбедан само док си миш. Појави се где мислиш да не смеш, ризикуј, узвикуј или шапћи: одврни заврнуте славине! Чега се бојиш? Осим да ћеш спасти правог себе у туђим слепим очима. Осим да ћеш постати херој у својим“.
Нема калкулисања са истином. Она је увек иста, само су различити углови на који је посматрамо, јер смо, како каже „Сви прављени од истих састојака, само другачије распоређених“. Свесна да даје своју поруку свету, која је самим тим, потпуно уникатна, отворено говори о патњи савременог човека - хомосексуалности, хомофобији, промискуитету, наркоманији, сваковрсним компромисима, феномену љубави и издаје, и опет ““ љубави, која даје смисао „свету и свему светом“.
Њено промишљање је дубоко, гласно, и кад није позив на дијалог, увек га остварује са читаоцима, који хтели-не хтели, бивају увучени у рефлексије две паралелелне стварности. Један ниво приче је световни, са ликовима који живе српску реалност, мада, „умиру због бајки“. За други бисмо могли рећи да је сакрални само у иронији, више је то увођење грчких богова на сцену, али не на начин на који су антички трагичари радили у својим драмама ““ код њих би се „Бог из строја“ појављивао да разреши заплет који је превише сложен, него игре ради. У „оном „ свету у ком живе Зевс и Артемида, као главни протагонисти, а који се повремено спуштају у овај, да мало „закувају“ обичним смртницима, присутан је Фил Лајнот, Енди Ворхол, Катарина Медичи, Марија Антоанета, повремено Мика са Дорћола и други.
Данас, кад по пророчанству песника, сви пишу, не само поезију, и објављују своје писаније, које их аутоматски чини неприкосновеним арбитрима писане речи (у сопственим очима), право је освежење прочитати књигу некога ко је бистре и брзе памети, бритке перцепције социјалног аспекта живота и изузетног дара за психолошку димензију људског, за детаље, суптилне нијансе, које остварује подједнако добро у дијалогу два лика, као и у интроспективном дијалогу човека са самим собом.
„Знате ли шта је Балкан? Стратиште. Ту су жртве-џелати. Не знају шта би хтели. Да буду сами, али да их неко подржава. Кад их подржава, да то ради из задовољства, не из морања. Ако примете морање, не објашњавају га аргументима, већ стреме да се ослободе, иако немају од кога, осим од сопствених слабости. Или да потчине, иако немају кога осим оних чија им је подршка потребна да би преживели.“
Иако је изаткан од прича, засебних и наизглед затворених целина, роман не губи из вида нит са почетка, шири се, разгранава пред нашим очима и изненађујуће, чак и нама, свиклим на читање, расплиће на послетку. И да није написала песму уместо биографије, која је врло речита биографија, чак и да није написала ниједну песму у животу, Јелена јесте песникиња. Њена реченица је поетична, повремено мелодична, а мелодија је, заборављају данашњи словослагачи, предуслов поезије.
„Црвено је боја зрелог бибера. Воћкаст, слаткаст укус, за разлику од црног бибера, убраног док још није сасвим зрео, па сушеног. Зато је и љут, прерано су га убрали. Ароматичан и јак. Чест. Црвени бибер је редак, на њега треба чекати. Стрпљиви добијају слаткоћу ретке биљке. Сви остали су убеђени да је бибер љут. Само љут. Неоходан, али љут. Љут јер није зрео“.
Овај роман би требало да буде обавезан приручник за тинејџере, да не забораве ко су, док одрастају, али и подсетник за све одрасле, који су, успут, одустали од себе, од снова, потрошени од преплашеног света. „Кукавице су за бег. То је оно што никад не бисмо, да нисмо морали. И оно што никад нећемо, осим кад нас јуре. Оно што презиремо, осим кад нас је баш брига“.
„Не веруј речима“ је роман жене која се не боји. Да воли. Јер, „љубав је за довољно храбре ““ да се не уплаше кад је нађу, и за довољно јаке ““ да преживе ако је нема.“
М. Филиповић
Најновији број
25. април 2024.
