АЛО ШАБАЦ
Буразерска економија и завиЧајни менаџмент
Није лако бити економски експерт на власти у Србији. Уместо у народне песме, одмах уђеш у антологију савремене српске псовке. Једини који је то избегао био је покојни Деда Аврам, чикица са цегером, који је личио на просечног пензионера који је управо кренуо у шпацирунг до Каленић пијаце. Он је пре 22 године зауставио хиперинфлацију, оно време кад смо сви били милионери, јербо је увео нови динар који је био у односу 1:1 са немачком марком.
Деда Аврам је био једини популарни владајући економиста, ваљда - јер је то био редак случај да играмо нерешено са Немцима. А и био је редак економски експерт који није представљен као натприродно биће са Харварда & Јејла, попут Боже. Лазе и осталих чија се генијалност у државним медијима граничила са Теслином.
Американац Ендрју Лехди, власник успешног калифорнијског инвестиционог фонда који се обогатио кладећи се на кризу секундарног хипотекарног тржишта пред почетак светске економске кризе, написао је кратко, али антологијско писмо: “Захваљујем се глупанима који су ми помогли да се обогатим. Било је лако остварити профит на идиотима којима су родитељи платили Јејл и пословну школу на Харварду. Такви кретени постали су директори компанија. И нека Бог благослови Америку“ - написао је Лехди пре неколико година, обавештавајући све заинтересоване да у тридесет седмој иду у пензију, да крцка милионе.
Просечан тридесетседмогодишњак у Србији, могао би да срочи опроштајно писмо далеко мање убитачно од Лехдијевог, чија би поента била дијаметрално супротна закључку Ендрјуа. Рецимо: „Захваљујем се глупанима који су ми помогли да начисто пропаднем. Било је тешко остварити профит са идиотима који су у суштину и смисао бизниса проникли изучавајући буразерску економију, завичајни менаџмент, уграђивање, утаљивање и пословне школе за које се не добија диплома, него правоснажна пресуда. Такви кретени постали су алфа, омега, гама, бета и делта Србије“.
Узмимо, опет, да неки од горе не споменутих суперхероја буразерске економије баци на папир своје опроштајно писмо и растелали га урби ет орби преко овлашћеног „пи-ара“. „Захваљујем се грађанима Србије који су ми помогли да се обогатим. Било је лако остварити профит на идиотима који су увек излазили на изборе мислећи да гласају за себе. А гласали су за мене. Захваљујем идиотима што су пркосили неправедним и ничим изазваним санкцијама и Клин(к)тону, док сам ја о тим санкцијама размишљао далеко конкретније, у галонима, шлеперима и цистернама. Захваљујем им што су паре из сламарица трансферисали у банке које су пословале на бизнис филозофији спортске кладионице Моцарт, док сам ја немачке марке куповао по званичном курсу. Захваљујем им што и данас мисле да су испали паметни, а остали јад и беда, што се теше да велики новци доносе несрећу, све вичући пу-пу-пу, и што им је најважније да су сачували образ и част. Најпаметнији су испали они који су отишли одавде, и сада једино кукају да им недостаје мамина сарма. Онима који су остали не недостаје сарма, али им недостаје све остало. И нека Бог благослови Србију“.
Деда Аврам је био једини популарни владајући економиста, ваљда - јер је то био редак случај да играмо нерешено са Немцима. А и био је редак економски експерт који није представљен као натприродно биће са Харварда & Јејла, попут Боже. Лазе и осталих чија се генијалност у државним медијима граничила са Теслином.
Американац Ендрју Лехди, власник успешног калифорнијског инвестиционог фонда који се обогатио кладећи се на кризу секундарног хипотекарног тржишта пред почетак светске економске кризе, написао је кратко, али антологијско писмо: “Захваљујем се глупанима који су ми помогли да се обогатим. Било је лако остварити профит на идиотима којима су родитељи платили Јејл и пословну школу на Харварду. Такви кретени постали су директори компанија. И нека Бог благослови Америку“ - написао је Лехди пре неколико година, обавештавајући све заинтересоване да у тридесет седмој иду у пензију, да крцка милионе.
Просечан тридесетседмогодишњак у Србији, могао би да срочи опроштајно писмо далеко мање убитачно од Лехдијевог, чија би поента била дијаметрално супротна закључку Ендрјуа. Рецимо: „Захваљујем се глупанима који су ми помогли да начисто пропаднем. Било је тешко остварити профит са идиотима који су у суштину и смисао бизниса проникли изучавајући буразерску економију, завичајни менаџмент, уграђивање, утаљивање и пословне школе за које се не добија диплома, него правоснажна пресуда. Такви кретени постали су алфа, омега, гама, бета и делта Србије“.
Узмимо, опет, да неки од горе не споменутих суперхероја буразерске економије баци на папир своје опроштајно писмо и растелали га урби ет орби преко овлашћеног „пи-ара“. „Захваљујем се грађанима Србије који су ми помогли да се обогатим. Било је лако остварити профит на идиотима који су увек излазили на изборе мислећи да гласају за себе. А гласали су за мене. Захваљујем идиотима што су пркосили неправедним и ничим изазваним санкцијама и Клин(к)тону, док сам ја о тим санкцијама размишљао далеко конкретније, у галонима, шлеперима и цистернама. Захваљујем им што су паре из сламарица трансферисали у банке које су пословале на бизнис филозофији спортске кладионице Моцарт, док сам ја немачке марке куповао по званичном курсу. Захваљујем им што и данас мисле да су испали паметни, а остали јад и беда, што се теше да велики новци доносе несрећу, све вичући пу-пу-пу, и што им је најважније да су сачували образ и част. Најпаметнији су испали они који су отишли одавде, и сада једино кукају да им недостаје мамина сарма. Онима који су остали не недостаје сарма, али им недостаје све остало. И нека Бог благослови Србију“.
Дража Петровић
Најновији број
18. април 2024.
