Маракана се дивила Кројфу

Многи 70 ““ те године памте као период просперитета на овим просторима, а поверење у Југославију имала је и УЕФА, те је популарна „Маракана“ одабрана за домаћина великог финала. Шампион Холандије, у такмичење је ушао као двоструки узастопни најбољи тим Европе. Клуб који је пласирао „тотални фудбал“, предвођен Јоханом Кројфом, харао је Европом. Нови победнички низ започет је у осмини финала, где је бугарски „ЦСКА“ био лак плен (3:1, 3:0). Иако је проглашен за дерби меч четвртфинала, двомеч Холанђана и Бајерна био је прилично једностран, нарочито у првом дуелу (4:0, 1:2). Последња препрека на путу ка нашој престоници био је „Реал Мадрид“. Прва утакмица у Амстердаму дала је наду за обе екипе, било је 2:1, но у реваншу, Мехрен је распршио наде Шпанцима, а свој тим одвео у финале двоструком победом.
Торински „црно ““ бели“ амбициозни наступ у Купу шампиона започели су у шеснаестини финала и то поразом у Марсеју, 1:0. Међутим, реванш и лаких 3:0 наговестило је велике домете Јувентуса. Шампион ДР Немачке, Магдебург, није задао велике проблеме на походу ка четвртфиналу (1:0, 1:0), али зато Торинези били на рубу елиминације у двомечу са Ујпешт Дожом. У Италији је било 0:0, а у реваншу, Мађари су у 13. минуту имали предност 2:0, али су Алтафини и Анастаси донели изједначење и пласман у полуфинале због више голова у гостима. Полуфинале им је донело шампиона Енглеске „Дерби Каунти“. Одлична игра у првом мечу и тријумф 3:1 били су довољни. У незанимљивом реваншу у Дербију, меч је оконачан без голова.
Цела Југославија, можда уз изузетак навијача Сарајева, надала се да наш првак, „Железничар“ може далеко, можда и до краја. Ипак, крај Сарајлија био је већ на почетку. Управо „Дерби Каунти“ био је прејак и уз две победе, 2:0 и 2:1, однео евро снове „Жеље“.
Освануо је дан финала, 30. мај. Поново су Београдом марширали навијачи у црвено и црно ““ белим бојама, али овај пут то нису били фанови екипа са Топчидерског брда, већ великана Холандије и Италије. Више од 90.000 навијача на Маракани поздравило је актере финала. Популарну „бубамару“ у рукама је понео наш судија, Миливоје Гугуловић, док су екипе предводили Кројф којег су пратили: Стуј, Хулсхоф, Крол, Нескенс, Зубир, Бланкебург, Хан, Реп, Кајзер, Мирен, односно Салвадоре, предводник састава: Зоф, Лонгобуко, Маркети, Морини, Капело, Фурино, Алтафини, Анастаси, Бетега, Косио. Интересантно, екипе су, с“™ клупе предводили стручњаци из „источног блока“, Румун Ковач (Ајакас) и Вичпалек (Чехословачка ““ Јувентус).
Чинило се да још траје испитивање снага. Наизглед споро, комбиновали су на средини Нескенс и Бланкебург, када је потоњи упутио одличан центаршут, а са око 10 метара, Реп главом пребацује Дино Зофа и погађа супротни угао за 1:0. Кројф је доминирао тереном стварао прилике, најбољу Репу, који лопту шаље преко празног гола. Јувентус је припретио преко Алтафина и Анастасиа, но беше то без већих изазова за Стуја. На крају, заслужено, трећи пут у низу, радују се Холанђани, а пехар „Л“™ екип“ подиже Јохан Кројф.
Било је то једино финале одиграно у источној Европи. После те 1973. године, финала Купа и Лиге шампиона су се селила, али никада више, као ни пре нису дошла на „те просторе“. Три године касније, Београд и Загреб били су домаћини Европског првенства.
Интересантно је приметити, 1973. године, састав Ајакса чинили су Холанђани и један Немац, Бланкенбург, док су Италијани носили Јувентус уз само једног странца, Алтафини (Бразил). Не знамо саставе које ће одабрати у суботу Симеоне и Зидан, али ће Шпанци бити „мањина“. Глобализација у фудбалу.