БРАНИСЛАВ КОВИЋ, ГЛУМАЦ АМАТЕР ИЗ БОГАТИЋА ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ НА ДАСКАМА КОЈЕ ЖИВОТ ЗНАЧЕ
ГЛУМОМ СЕ БРАНИМО ОД ЗЛА
За 30 година играо у скоро 50 представа. Монолог поручника Тасића у разним приликама говорио преко 200 пута. Мостови пријатељства грађени годинама
Свој велики јубилеј на месту глумца аматера и данас руководиоца Аматерског позоришта “Јанко Веселиновић“ из Богатића Бранислав Ковић обележава радно. Прошлог викенда љубитељи позоришта у Мачви, могли су га видети у улози О Брајана у представи “Велики брат те посматра“ по тексту Џорџа Орвела у режији Ивана Томашевића, коју је премијерно извело ово позориште заједно са глумцима аматерима из Прњавора.
Незаборавни монолог поручника Тасића
Ковић је први пут угледао светло дана 1964. године у Богатићу. У родном месту је успешно завршио основно и средње образовање. Прво је радио у локалним новинама и радију, а од 1996. стално је запослен у Културно образовном центру Богатић. Исте године, сасвим случајно учинио је своје прве кораке у позоришту. Почео је улогом Милана Вуковића у представи „Свети Георгије убива аждаху“ у режији Зорана Ђонлића, који је како у овом обраћању за “Глас Подриња“, наглашава одиграо велику улогу у његовој глумачкој каријери. За своје домете, “на даскама које живот значе“, многи позоришни критичари и љубитељи, гледаоци првенствено широм Мачве, кажу да се граниче са професионалним, без обзира што су остварени на аматерској позоришној сцени. А данас далеких, осамдесетих избор тада утицајних мачванских позоришних аматера, пао је баш на њега после једног одустајања глумца, због болести. Још увек памти прву реплику коју је изговорио “ Алексу је свађа убила, нећу свађом да га пратите“. Уследио је тренутак тишине, онда френетичан аплауз старијих глумаца аматера и одсечно “Мали, то је то, примљен си“. Касније је у истој представи тумачио још два лика: Доктора Грка и Кривог Луку, будући да су још два глумца током сезоне одустали.
Три деценије прошло је од оног судбоносног “Примљен си“. Уследило је скоро 50 представа овог реномираног позоришног ансамбла у којима је имао запажене наступе. Дошло је прегршт награда на окружним, међуокружним и републичким фестивалима аматерских позоришта.
Интересовало нас је да ли се из тог обиља могу издвојити најдраже улоге?
- То заиста није лако, будући да су ми све на неки начин драге. Ипак бих издвојио оне на почетку каријере, пошто су ми улиле самопоуздање и учврстиле у уверењу да се бавим глумом. Биле су то улоге Теодора Краја у представи “Професионалац“ 1990. године и Милана у “Урнебесној трагедији“ 1991. године ( награде за глумачка остварења на републичким фестивалима аматерских позоришта Србије). Било је и других вредних улога у “Путујућем позоришту Топаловић“, “Тре сореле“, “Каролина Нојбер“... Ма било ме је у много добрих представа. Издвојио бих монолог поручника Тасића, који сам у разним приликама говорио преко 200 пута. На обележавању годишњице боја на Мачковом камену 1994. године пред више хиљада људи.
Бројне награде и редитељски деби
Окушао си се и као редитељ, веома успешно са претставом “Мурлин Мурло“?
- Да представа је на ФЕДРАС у Малом Црнићу, проглашена за најбољу. У Богатић смо донели прегршт награда. Награда за најбољу режију, најбољу женску улогу Ивани Терзић и најбољу мушку епизодну улогу Мирославу Перићу. И сами смо били изненађени оваквим успехом. Можда нас је Бог погледао, будући да смо сав приход од улазница определили за обнову манастира Хиландар, који је те године захватио велики пожар. Нисам размишљао да наставим да се бавим режијом, јер мислим да позоришту могу више да допринесем као глумац.
Почетком 2000. године ви сте покренули врло запажен Фестивал позоришта “Мартинови дани“, који је прерастао у традицију и одржава се сваке године у Богатићу?
- Да, он је покренут у знак сећања на Миливоја Мартиновића, једног од оснивача Аматерског позоришта “Јанко Веселиновић“, али тиме истовремено чувамо успомену на све оне који нажалост нису међу нама, а који су својим радом допринели да наше позориште данас заузима високо место у српском аматеризму. Ту пре свега мислим на Драгослава Дакића, Звонка Берића, Рашу Вукомановића и редитеља Зорана Ђонлића који су оставили дубок траг на “даскама које живот значе“. Показало се то да је пун погодак, јер је за ових 15 година колико фестивал траје на њему наступило преко 50 позоришта из Србије и иностранства. Сваке године овај фестивал испрати преко 2.000 посетилаца, што је доказ да Мачвани воле позориште.
Шта вас највише привлачи позоришту?
- Уметношћу се штитимо од зла које нас окружује. Кад се затворимо тих 2-3 сата на проби, осећамо се заштићени од стварности која је често сурова. Чињеница је да се људи отуђују и почињу да дижу своје зидове једни према другима. Ми, насупрот њима градимо мостове између аматера и тако су током година настала многа дивна и нераскидива пријатељства. Не мислимо ми да можемо много тога да променимо али дужност нам је да уметношћу указујемо на оно што не ваља, а код нас је таквих тема колико год хоћете.
Колико вас сталан радни однос од 1996. године мотивише да још упорније радите у Културно образовном центру Богатић, као руководилац позоришта?
- Велика је привилегија и задовољство радити посао који волите. Али од тог посла не би било ништа да није аматера, не само глумаца већ и техничког особља који своје слободно време проводе у позоришту, без икакве надокнаде. Нажалост све је мање ентузијаста и људи који могу да ускладе своје професионалне обавезе са обавезама које захтева бављење позоришним аматеризмом. Мислим да би било лепо када би се нашао начин да се још неко од аматера запосли у Културном центру, јер би то био велики улог за будућност позоришта. Наравно треба напоменути да протеклих 65 година, колико позориште постоји, бројних резултата не би било без свесрдне подршке локалне самоуправе која уме да препозна врхунске вредности у култури.
На крају како бисте прокоментарисали вашу најновију улогу О Брајена у непревазиђеном делу Џорџа Орвела “Велики брат те посматра“?
- Орвел је ово дело написао четрдесетих година прошлог века, а испоставило се да је оно у неку руку пророчко. У њему се по први пут појављују речи попут Великог брата, хладног рата “полиције“ која контролише наше идеје и опредељења. Он је предвидео каква ће бити демократија и куда ће нас довести уз помоћ технологије.
Кад видимо данашње мас медије можемо уочити да они често изврћу вести и представљају истину на сасвим погрешан начин. Уместо важних информација преплављени смо трачевима о “ познатима“ , ријалити програмима (Велики брат, Фарма...) све у циљу да заборавимо сурову реалност. Треба забавити “сиротињу рају“ којој појмови демократија и диктатура суштински ништа не значе, све док има “леба да се једе“.
Незаборавни монолог поручника Тасића
Ковић је први пут угледао светло дана 1964. године у Богатићу. У родном месту је успешно завршио основно и средње образовање. Прво је радио у локалним новинама и радију, а од 1996. стално је запослен у Културно образовном центру Богатић. Исте године, сасвим случајно учинио је своје прве кораке у позоришту. Почео је улогом Милана Вуковића у представи „Свети Георгије убива аждаху“ у режији Зорана Ђонлића, који је како у овом обраћању за “Глас Подриња“, наглашава одиграо велику улогу у његовој глумачкој каријери. За своје домете, “на даскама које живот значе“, многи позоришни критичари и љубитељи, гледаоци првенствено широм Мачве, кажу да се граниче са професионалним, без обзира што су остварени на аматерској позоришној сцени. А данас далеких, осамдесетих избор тада утицајних мачванских позоришних аматера, пао је баш на њега после једног одустајања глумца, због болести. Још увек памти прву реплику коју је изговорио “ Алексу је свађа убила, нећу свађом да га пратите“. Уследио је тренутак тишине, онда френетичан аплауз старијих глумаца аматера и одсечно “Мали, то је то, примљен си“. Касније је у истој представи тумачио још два лика: Доктора Грка и Кривог Луку, будући да су још два глумца током сезоне одустали.
Три деценије прошло је од оног судбоносног “Примљен си“. Уследило је скоро 50 представа овог реномираног позоришног ансамбла у којима је имао запажене наступе. Дошло је прегршт награда на окружним, међуокружним и републичким фестивалима аматерских позоришта.
Интересовало нас је да ли се из тог обиља могу издвојити најдраже улоге?
- То заиста није лако, будући да су ми све на неки начин драге. Ипак бих издвојио оне на почетку каријере, пошто су ми улиле самопоуздање и учврстиле у уверењу да се бавим глумом. Биле су то улоге Теодора Краја у представи “Професионалац“ 1990. године и Милана у “Урнебесној трагедији“ 1991. године ( награде за глумачка остварења на републичким фестивалима аматерских позоришта Србије). Било је и других вредних улога у “Путујућем позоришту Топаловић“, “Тре сореле“, “Каролина Нојбер“... Ма било ме је у много добрих представа. Издвојио бих монолог поручника Тасића, који сам у разним приликама говорио преко 200 пута. На обележавању годишњице боја на Мачковом камену 1994. године пред више хиљада људи.
Бројне награде и редитељски деби
Окушао си се и као редитељ, веома успешно са претставом “Мурлин Мурло“?
- Да представа је на ФЕДРАС у Малом Црнићу, проглашена за најбољу. У Богатић смо донели прегршт награда. Награда за најбољу режију, најбољу женску улогу Ивани Терзић и најбољу мушку епизодну улогу Мирославу Перићу. И сами смо били изненађени оваквим успехом. Можда нас је Бог погледао, будући да смо сав приход од улазница определили за обнову манастира Хиландар, који је те године захватио велики пожар. Нисам размишљао да наставим да се бавим режијом, јер мислим да позоришту могу више да допринесем као глумац.
Почетком 2000. године ви сте покренули врло запажен Фестивал позоришта “Мартинови дани“, који је прерастао у традицију и одржава се сваке године у Богатићу?
- Да, он је покренут у знак сећања на Миливоја Мартиновића, једног од оснивача Аматерског позоришта “Јанко Веселиновић“, али тиме истовремено чувамо успомену на све оне који нажалост нису међу нама, а који су својим радом допринели да наше позориште данас заузима високо место у српском аматеризму. Ту пре свега мислим на Драгослава Дакића, Звонка Берића, Рашу Вукомановића и редитеља Зорана Ђонлића који су оставили дубок траг на “даскама које живот значе“. Показало се то да је пун погодак, јер је за ових 15 година колико фестивал траје на њему наступило преко 50 позоришта из Србије и иностранства. Сваке године овај фестивал испрати преко 2.000 посетилаца, што је доказ да Мачвани воле позориште.
Шта вас највише привлачи позоришту?
- Уметношћу се штитимо од зла које нас окружује. Кад се затворимо тих 2-3 сата на проби, осећамо се заштићени од стварности која је често сурова. Чињеница је да се људи отуђују и почињу да дижу своје зидове једни према другима. Ми, насупрот њима градимо мостове између аматера и тако су током година настала многа дивна и нераскидива пријатељства. Не мислимо ми да можемо много тога да променимо али дужност нам је да уметношћу указујемо на оно што не ваља, а код нас је таквих тема колико год хоћете.
Колико вас сталан радни однос од 1996. године мотивише да још упорније радите у Културно образовном центру Богатић, као руководилац позоришта?
- Велика је привилегија и задовољство радити посао који волите. Али од тог посла не би било ништа да није аматера, не само глумаца већ и техничког особља који своје слободно време проводе у позоришту, без икакве надокнаде. Нажалост све је мање ентузијаста и људи који могу да ускладе своје професионалне обавезе са обавезама које захтева бављење позоришним аматеризмом. Мислим да би било лепо када би се нашао начин да се још неко од аматера запосли у Културном центру, јер би то био велики улог за будућност позоришта. Наравно треба напоменути да протеклих 65 година, колико позориште постоји, бројних резултата не би било без свесрдне подршке локалне самоуправе која уме да препозна врхунске вредности у култури.
На крају како бисте прокоментарисали вашу најновију улогу О Брајена у непревазиђеном делу Џорџа Орвела “Велики брат те посматра“?
- Орвел је ово дело написао четрдесетих година прошлог века, а испоставило се да је оно у неку руку пророчко. У њему се по први пут појављују речи попут Великог брата, хладног рата “полиције“ која контролише наше идеје и опредељења. Он је предвидео каква ће бити демократија и куда ће нас довести уз помоћ технологије.
Кад видимо данашње мас медије можемо уочити да они често изврћу вести и представљају истину на сасвим погрешан начин. Уместо важних информација преплављени смо трачевима о “ познатима“ , ријалити програмима (Велики брат, Фарма...) све у циљу да заборавимо сурову реалност. Треба забавити “сиротињу рају“ којој појмови демократија и диктатура суштински ништа не значе, све док има “леба да се једе“.
Љ. Ђукић
Најновији број
18. април 2024.
