НАША УЧЕШЋА НА ЕВРОПСКИМ ПРВЕНСТВИМА
Жал за Француском, Италијом, Београдом
Нема више чекања, креће месец дана уживања у фудбалу, Европско првенство у Француској. Првенство ће отворити Француска и Румунија, а у истом граду, само 6. јула 1960. године, Француска и Југославија започели су први Куп нација, по ондашњем систему, беше то полуфинале.
Био је то меч за памћење. Домаћина, фаворита, шокирао је Милан Галић у 11. минуту. Још смо се радовали, када је, непун минут касније, Винсен изједначио. Шансе су се ређале, да би Хое донео вођство „галским петловима“ на полувремену. Визнески, капитен Француске повећава на 3:1, да би убрзо Жанетић смањио заостатак Југословена на 3:2. Када је Хое другим голом донео великих 4:2, деловало је да повратка нема. Међутим, све су променила невероватна четири минута наше репрезентације. Кнеж из мртвог угла, у 75. минуту погађа мрежу Ламиа, а онда голгетерски инстинкт Дражена Јерковића, у 78. и 79. минуту, доводи на права места да кратке одбитке француског голмана спроведе у мрежу. Од овог шока, Французи се нису опоравили, а Југославија је славила финале. Тамо нас је чекао СССР.
Финале је било на програму 10. јула, када ће бити и последњи меч овог шампионата. Били смо бољи, нападали, а у 43. минуту, Јурковић продире по десном боку, центрира, а Галић, са земље, главом лопту шаље иза леђа Јашина за 1:0. Знао је наш тим да мора одолети на почетку наставка, али није успео. Шут Бубукина са око 20 метара кратко одбија Видинић, а на правом месту је Метревели за 1:1. До краја меча, Југословени су доминирали, стварали прилике, но најбољи голман свих времена, Јашин, бранио је утакмицу живота. Иако приметан умора, наш тим је и у продужецима нападао више, али све је то било џаба. Лопта је била на левом боку код Валентина Иванова. Уследио је центаршут, а сам као дух у нашем петерцу нашао се Понеделник који је лопту главом сместио у мрежу. Заслужили смо злато игром, али је психа поново била наш највећи непријатељ. На путу ка Шпанији “™64, зауставила нас је, на последњем кораку, Шведска (3:2, 0:0), а онда је следило ново финале, 1968. године у Италији.
Да би дошли до Италије, морали смо прво да будемо најбољи у квалификационој групи са Албанијом и Западном Немачком. Три победе и један пораз били су довољни да се нађемо међу осам најбољих екипа Европе, где нас је чекала Француска. Великих 5:1 у Београду осигурао је миран реванш у Паризу (1:1). Вољом жреба, у полуфиналу Купа нација, чекала нас је Енглеска, светски шампион и вероватно најбољи тим света у том тренутку. Није се наша селекција уплашила, била је равноправна са фаворитима, а потпуно их је шокирала у 86. минуту. С“™ леве стране упућен је сјајан центаршут, маестралан пријем Џајића и рутински волеј иза леђа Гордона Бенкса донео нам је пут у финале. За злато, чекао нас је меч са домаћином. У јако лошем мечу, они су играли 0:0 са Совјетима, а онда је одлучивало бацање новчића.
Дан финала био је 8. јун. Још једном смо били бољи у финалу. Продор Тривића и сналажљивост Џајића у казненом простору донела нам је вођство у 39. минуту. Све смо контролисали и деловало је да пехар неће измаћи. Међутим, у 80. минуту, по многима престрого, арбитар досуђује слободан ударац за домаће на око 20 метара. Доменгини налази рупу у живом зиду Југославије, а лопта је у мрежи. Реми и нови меч кроз два дана. Јесте то углавном био исти састав нашег тима, али игра није била ни приближна тог 10. јуна. Деловали су уморно наши фудбалери, а Италијани полетно. Рива и Анастаси са око 15 метара погађају мрежу и велико славље домаћих и ново разочарење овдашње нације.
Није нас било у Немачкој 1972. године. Славили смо у првој групи са: Источном Немачком, Холандијом и Луксембургом, али је „плаве“ на корак од циља, зауставио СССР (3:0, 0:0)
Квалификације за ЕП 1976. године кренули смо из групе са Норвешком, Шведском и Северном Ирском. Суверени прво место увело нас је у последњу квалификациону рунду. Противник је Велс. У Кардифу, Каталински доводи „Југу“ у вођство 1:0, али реми пред реванш обезбеђује Еванс. Није било спорно да смо квалитетнији, што су Вукотић и Попивода потврдили у реваншу. Поново смо међу четири, а овај пут смо и домаћини и фаворити. Били смо јаки, а после првог полувремена са Западном Немачком, изгледало је да конкуренцију немамо. Попивода и Џајић постигли су голове, створили смо сијасет прилика и све је деловало фантастично. Маракана је веч мислила о Чехословацима у финалу, али нажалост, с“™ друге стране, били су Немци. Флохе је наговестио лош епилог, а када је изгледало да ипак идемо у финале, Дитер Милер у 82. минуту постиже гол за 2:2 после несхватљиво лоше поставке наше одбране после корнера. У продужецима „плави“нису постојали, а Милер јесте. Нова два гола у 115. и 119. минуту срушила су све.
До Италије “™80, нисмо могли кроз квалификациону групу са Шпанијом, Румунијом и Кипром. „Црвена фурија“ била је боља. Једнако немоћни били смо против Енглеза у квалификацијама за ЕП 1988. године. Били смо, као Југославија, још у Француској 1984. и Белгији/Холандији 2000. године, али много више ће се памтити квалификације за те шампионате, него наше игре тамо. У Француску нас је одвео чувени Радановић у Сплиту, против Бугара, 3:2, док смо у квалификацијама за последњи ЕП у 20. веку, били први испред Ирске, Хрватске, званично треће репрезентације на свету, Македоније и Малте.
Игре у Француској биле су фијаско. Три пораза: Француска (3:2), Данска (5:0), Белгија (2:0). Док ће се наступи СР Југославије памтити као ефикасни, али не и успешни. Губили смо 3:0 од Словеније, стигли до 3:3 у првом колу, победили Норвешку 1:0 и поражени од Шпаније 4:3 у једној „чудној“ утакмици. Уследило је четвртфинале и потпуни хорор. Холандија нас је понизила са 6:1. Слаба утеха је што смо имали првог стрелца Пренства, Саву Милошевића.
Квалификационе групе које су чинили: Италија, Велс, Азербејџан и Финска (Португал 2004.); Португал, Пољска, Финска, Азербејџан, Јерменија, Белгија и Казахстан (Швајцарска и Аустрија 2008.); Италија, Естонија, Северна Ирска, Словенија и Фарска Острва (Пољска и Украјина 2012.), биле су непрелазне за СЦГ, односно Србију.
Нисмо заборавили ЕУРО у Шведској 1992. године, али о њему у следећм броју.
Био је то меч за памћење. Домаћина, фаворита, шокирао је Милан Галић у 11. минуту. Још смо се радовали, када је, непун минут касније, Винсен изједначио. Шансе су се ређале, да би Хое донео вођство „галским петловима“ на полувремену. Визнески, капитен Француске повећава на 3:1, да би убрзо Жанетић смањио заостатак Југословена на 3:2. Када је Хое другим голом донео великих 4:2, деловало је да повратка нема. Међутим, све су променила невероватна четири минута наше репрезентације. Кнеж из мртвог угла, у 75. минуту погађа мрежу Ламиа, а онда голгетерски инстинкт Дражена Јерковића, у 78. и 79. минуту, доводи на права места да кратке одбитке француског голмана спроведе у мрежу. Од овог шока, Французи се нису опоравили, а Југославија је славила финале. Тамо нас је чекао СССР.
Финале је било на програму 10. јула, када ће бити и последњи меч овог шампионата. Били смо бољи, нападали, а у 43. минуту, Јурковић продире по десном боку, центрира, а Галић, са земље, главом лопту шаље иза леђа Јашина за 1:0. Знао је наш тим да мора одолети на почетку наставка, али није успео. Шут Бубукина са око 20 метара кратко одбија Видинић, а на правом месту је Метревели за 1:1. До краја меча, Југословени су доминирали, стварали прилике, но најбољи голман свих времена, Јашин, бранио је утакмицу живота. Иако приметан умора, наш тим је и у продужецима нападао више, али све је то било џаба. Лопта је била на левом боку код Валентина Иванова. Уследио је центаршут, а сам као дух у нашем петерцу нашао се Понеделник који је лопту главом сместио у мрежу. Заслужили смо злато игром, али је психа поново била наш највећи непријатељ. На путу ка Шпанији “™64, зауставила нас је, на последњем кораку, Шведска (3:2, 0:0), а онда је следило ново финале, 1968. године у Италији.
Да би дошли до Италије, морали смо прво да будемо најбољи у квалификационој групи са Албанијом и Западном Немачком. Три победе и један пораз били су довољни да се нађемо међу осам најбољих екипа Европе, где нас је чекала Француска. Великих 5:1 у Београду осигурао је миран реванш у Паризу (1:1). Вољом жреба, у полуфиналу Купа нација, чекала нас је Енглеска, светски шампион и вероватно најбољи тим света у том тренутку. Није се наша селекција уплашила, била је равноправна са фаворитима, а потпуно их је шокирала у 86. минуту. С“™ леве стране упућен је сјајан центаршут, маестралан пријем Џајића и рутински волеј иза леђа Гордона Бенкса донео нам је пут у финале. За злато, чекао нас је меч са домаћином. У јако лошем мечу, они су играли 0:0 са Совјетима, а онда је одлучивало бацање новчића.
Дан финала био је 8. јун. Још једном смо били бољи у финалу. Продор Тривића и сналажљивост Џајића у казненом простору донела нам је вођство у 39. минуту. Све смо контролисали и деловало је да пехар неће измаћи. Међутим, у 80. минуту, по многима престрого, арбитар досуђује слободан ударац за домаће на око 20 метара. Доменгини налази рупу у живом зиду Југославије, а лопта је у мрежи. Реми и нови меч кроз два дана. Јесте то углавном био исти састав нашег тима, али игра није била ни приближна тог 10. јуна. Деловали су уморно наши фудбалери, а Италијани полетно. Рива и Анастаси са око 15 метара погађају мрежу и велико славље домаћих и ново разочарење овдашње нације.
Није нас било у Немачкој 1972. године. Славили смо у првој групи са: Источном Немачком, Холандијом и Луксембургом, али је „плаве“ на корак од циља, зауставио СССР (3:0, 0:0)
Квалификације за ЕП 1976. године кренули смо из групе са Норвешком, Шведском и Северном Ирском. Суверени прво место увело нас је у последњу квалификациону рунду. Противник је Велс. У Кардифу, Каталински доводи „Југу“ у вођство 1:0, али реми пред реванш обезбеђује Еванс. Није било спорно да смо квалитетнији, што су Вукотић и Попивода потврдили у реваншу. Поново смо међу четири, а овај пут смо и домаћини и фаворити. Били смо јаки, а после првог полувремена са Западном Немачком, изгледало је да конкуренцију немамо. Попивода и Џајић постигли су голове, створили смо сијасет прилика и све је деловало фантастично. Маракана је веч мислила о Чехословацима у финалу, али нажалост, с“™ друге стране, били су Немци. Флохе је наговестио лош епилог, а када је изгледало да ипак идемо у финале, Дитер Милер у 82. минуту постиже гол за 2:2 после несхватљиво лоше поставке наше одбране после корнера. У продужецима „плави“нису постојали, а Милер јесте. Нова два гола у 115. и 119. минуту срушила су све.
До Италије “™80, нисмо могли кроз квалификациону групу са Шпанијом, Румунијом и Кипром. „Црвена фурија“ била је боља. Једнако немоћни били смо против Енглеза у квалификацијама за ЕП 1988. године. Били смо, као Југославија, још у Француској 1984. и Белгији/Холандији 2000. године, али много више ће се памтити квалификације за те шампионате, него наше игре тамо. У Француску нас је одвео чувени Радановић у Сплиту, против Бугара, 3:2, док смо у квалификацијама за последњи ЕП у 20. веку, били први испред Ирске, Хрватске, званично треће репрезентације на свету, Македоније и Малте.
Игре у Француској биле су фијаско. Три пораза: Француска (3:2), Данска (5:0), Белгија (2:0). Док ће се наступи СР Југославије памтити као ефикасни, али не и успешни. Губили смо 3:0 од Словеније, стигли до 3:3 у првом колу, победили Норвешку 1:0 и поражени од Шпаније 4:3 у једној „чудној“ утакмици. Уследило је четвртфинале и потпуни хорор. Холандија нас је понизила са 6:1. Слаба утеха је што смо имали првог стрелца Пренства, Саву Милошевића.
Квалификационе групе које су чинили: Италија, Велс, Азербејџан и Финска (Португал 2004.); Португал, Пољска, Финска, Азербејџан, Јерменија, Белгија и Казахстан (Швајцарска и Аустрија 2008.); Италија, Естонија, Северна Ирска, Словенија и Фарска Острва (Пољска и Украјина 2012.), биле су непрелазне за СЦГ, односно Србију.
Нисмо заборавили ЕУРО у Шведској 1992. године, али о њему у следећм броју.
Д. Благојевић
Најновији број
18. април 2024.
