НАЈБОЉИ ДРУГ

Немој туговати, знам колико ти је стриц значио. Ево ти цигарета! - рекао ми је друг, тапшући ме по рамену. Те речи су ме, на моменат, смириле и помислио сам да нико нема бољег друга.
Становао је у приземној кућици у дну дворишта, а на улазним вратима увек је лежао велики, црни пас, који је режао без обзира што сам свакодневно више пута долазио. У предсобљу је било набацано мноштво потпећених ципела, папуча, гумених чизама и, једном приликом, када смо правили инсектаријум, њиховим померањем нашли смо леп примерак „јеленка“. Предсобље је раздвајало собу мог друга од кухиње и спаваће собе родитеља.
Његови су живели скромно, али као јединац увек се боље облачио од мене. Носио је оригинал „супер рифле“ фармерице и шарене скијашке џемпере, док сам се ја грејао у џемперима од домаће вуне. Имао је велику, округлу главу, чисту таласасту косу и крупне, бадемасте очи са дугим, испреплетаним трепавицама, а због увек присутног осмеха деловао је смирено и заштитнички. Говорио је не отварајући много уста, понекад неразумљиво, а смејао се спојених усана, померањем горњег дела тела, повремено дубоко узимајући ваздух. Изванредно је играо фудбал и био члан школске екипе. Девојчице су га обожавале и дуго пљескале када би постигао гол.
Дружили смо се по цео дан, слушајући музику и на брзину испијали ракију коју смо кришом од његовог оца узимали, а затим дуго смејали, упирући прстом у науснице које су се све више примећивале. Ноћима смо из густог мрака посматрали како се комшиница спрема за спавање, а због чујног дисања комшија нас је најзад открио. Када сам, због болести, морао да лежим у кревету, седео је поред мене, стално ме храбрећи. Успут смо планирали журке и маштали до усхићења.
Нашао је најлепшу девојку у школи. Била је толико лепа да нисам могао да сакријем завист. „Упознаћу те са мојом кумицом“ - тешио ме друг.
Дошла је једног дана, лепршавог хода, у лакој, краткој хаљини, са розе балетанкама. „Шта си се укипио? Хајде да се упознате!“ Погледали смо се право у очи. Имала је равну косу са раздељком, зелене сањиве очи и беспрекорно беле зубе. Раздрагани смех се простирао по дворишту, а мени су колена почела да клецају.
Договорили смо се за први састанак, затим други, трећи... Помахнитало пролеће, дуге шетње пругом, шетње поред Саве, учинили су да ме школа уопште није интересовала.
„Баш сте леп пар. Као створени сте једно за друго!“ - говорио је друг.
Дошао сам изненада, једног поподнева и затекао их саме у соби. Истрчала је без речи из куће, а он је, обореног погледа, остао у месту. Ћутање је трајало читаву вечност.
Почео сам да избегавам наше сусрете.