АЛЕМ КАМЕН СРПСКЕ ПРИПОВЕТКЕ

Памте га као здравог и крепког дечака, по природи несташног, јогунастог и веома радозналог. Волео да слуша српске јуначке песме и кафану пре школе. Лепо певао. Београдски дани пуни искушења. Овековечио патње и радости честитих сеоских душа, које живот није штедео. Организацијом Дана Јанка Веселиновића у оквиру којих је и књижевна награда њему посвећена, Мачвани му се посебно захваљују
Сећања помало бледе, али писац “Хајдук Станка“, Јанко Веселиновић кога је изнедрила мачванска равница је омиљен и жив међу својим житељима. Прошло је 111 година од оног тужног дана ( 14. јун 1905. године) када је цела Мачва плакала, а као ехо одзвањале речи хрватског песника Антона Густава Матоша, које је изговорио крај Јанковог одра: “ Теби драги мој чича Јанко, била лака груда прадедовска између зеленог Цера и плавих вода Дрине и Саве...
Сваке године звона Глоговачке цркве означавају да је пре више од једног века престало да куца срце знаменитог мачванског и српског књижевника. На његовом гробу крај споменика где почивају родитељи, отац Милош и мајка Јелка, супруга Јованка и браћа Стева и Михаило, ученици глоговачке основне школе полажу свеже цвеће. У њиховој школи је и мала музејска поставка посвећена знаменитом књижевнику. Од прошле године започета је манифестација “Дани Јанка Веселиновића“, а у оквиру ње установљена и књижевна награда за најбољи историјски роман објављен у текућој години, посвећена великом књижевнику који је у својим делима описао доста обичних и простих људи који су живели на селу и дотле нико за њих није знао, за њихове честите душе, радости и патње. Јанко их је видео и изнео и све то је постала литература, алем камен српске приповетке, како су запазили књижевни критичари.
А прича о Јанку потиче из данас далеке 1862. године. Тада се родио у мачванском сеоцету, крај Дрине, Салашу Црнобарском. О првенцу проте Милоша Веселиновића сведочи и спомен плоча на кући у сокачету које носи његово име.
Отац прелази на службу у оближњи Глоговац, а са њим и седмогодишњи син. У овом селу са вршњацима проводи безбрижно детињство. Отуда Глоговац често описује и говори о њему као родном месту. Памте га као здравог и крепког дечака, по природи несташног, непослушног, јогунастог и веома радозналог.
Младалачке дане његовог живота обележиле су двојнице и гусле. Волео је да слуша српске јуначке песме. Посебно ону о старини Новаку и детету Грујици. Напајао се причама о вукодлацима и којекаквим чудесима. И већ тада се видело да млади протин син, иако је доста помагао оцу у цркви и пред олтаром, дивно певао неће кренути очевим путем.
Одлазак у Београд донео је нова животна искушења за младића кога је доста привлачила глума али и кафански живот. Школовање неславно завршава на другој години Учитељске школе. Захваљујући помоћи Стојана Бошковића, тадашњег министра просвете, одлази за учитеља у Свилеуву, где са уживањем подучава децу, без батина и извлачења ушију. Ту жени сеоску лепојку Јованку Јоку Јовановић и пише своју прву приповетку по причи баба Јоване. Долазе дани још већег животног искушења. Више се посвећује књижевности па и политици.
Његово најчитаније дело, роман “Хајдук Станко“, први пут је штампан 1896. године. Доживео је преко 200 издања и данас је најчитанија књига у историји српске књижевности до данас. Тешко је пронаћи Мачванина који није читао ову књигу.
Јанко је рано отишао у књижевну вечност. Испратили су га све сами великани српске књижевности тог доба, којима и сам припада. На последњем опроштају било је доста његових ђака, сељака, просветних радника...