Претходни догађаји

У пролеће и лето 1806. године збили су се бројни догађаји, који су претходили Боју на Мишару и који сведоче да се ова битка у дужем периоду припремала. Од маја, па све до августа 1806. године, Турци су веома често прелазили Дрину и упадали у Србију. Тако су Мачва и Подриње били стално поприште борби које су претходиле чувеном Боју на Мишару. Из тог периода познате су акције устаника код Бадовинаца, Црне Баре, Црнобарског Салаша у Рожњу и Братачићу. У то време падају и преговори које су Прота Матеја Ненадовић и Стојан Чупић јула 1806. године водили са босанским везиром и шест паша у турском главном стану преко Дрине. Њихов домаћин је био паша Сирчић из Горажда. Ови преговори о миру нису дали очекиване резултате, али како сам прота Матеја каже, они су на тај начин задржали Турке двадесетак дана и омогућили Карађорђу да одвоји нешто војске са Делиграда и Београда и крене ка Колубари. Њему у сусрет је кренуо прота Матеја (састали су се на Белом Брду, предео на Колубари код Ћелија и Лајковца, где је постојао прелаз преко реке). Ту је Прота обавестио Карађорђа о неуспелим преговорима и веома тешком стању на читавој линији фронта од Саве до Рожња. Малодушност напаћеног народа Мачве и Поцерине и њихових нижих старешина довели су до пада морала устаника. Уз то су Турци пустили глас да не иду да поробе Србе, већ само да их врате цару и обезбеде одговарајуће царске дажбине. Забележено је да су неке старешине одлазиле у турске логоре носећи им храну и друге потрепштине. Ту је Карађорђе са Протом разјаснио нека питања - неки су проту Матеју били лажно оптужили да сноси главну кривицу за лоше преговоре са Турцима и за предају народа Мачве и Поцерине. Ту је Карађорђе наредио да Прота, писмима по коњаницима, обавести ваљевске старешине о његовом доласку, те да скупе све људе који могу пушку носити и да се нађу на Братачићу испред Хаџи бегових шанаца. Писмо је садржавало и Карађорђеву претњу да ће он послати своје људе у села и кога способног за војску нађе код куће, онде ће га убити и на точак метнути, а кућу запалити. Енергичан наступ Карађорђа свакако је допринео победи устаника на Братачићу, над сребреничким Хаџи бегом, који побеже ка Рожњу. Затим је уследио дубок продор турске војске у два крака. Главни правац удара водио је путем за Шабац везир Сулејман-паша Скопљак (6. јула 1806. године ушао је у Шабац). Споредним правцем преко шума и села наступао је бањалучки Хасан паша. Њега су у селу Месарцима потукли Јаков Ненадовић, поп Лука Лазаревић и Јанко Катић. Прогонећи Турке ка Шапцу и Дрини, они су у селу Крнићу налетели на једног старог Турчина, који је на превару убио једног од највећих јунака Првог српског устанка, Јанка Катића.
Устаници су у једном шумарку поред пута (данас је то споредни пут Крнић-Дебрц) наишли на једног старијег, кржљавог и крезубог Турчина и узвикнули “Предај се Турчине“. Он одговори “Коме да се предам“. Тог тренутка на коњу пристиже Јанко Катић и рече: “Предај се Јанку Катићу. Ја сам војвода Јанко Катић!“ Турчин потеже своју малу пушку (кратеж), погоди у груди Јанка и уби га. Доцније је прота Матеја Ненадовић писао да и Турчин и његова пушка нису вредели ни три гроша, а уби онаква јунака. Данас у центру села Крнића постоји споменик Јанку Катићу откривен поводом стопедесете годишњице Првог српског устанка. (Иначе, сматра се да је село Месарци добило име по томе што се у њему клала стока за Карађорђеве устанике на Мишару).
Док су се борбе водиле у Месарцима и Крнићу, главнина турске војске, под командом Сулејман-паше Скопљака, кретала се друмом ка Београду и стигла у село Ушће у коме се крај речице Вукодраже зауставила да преноћи. Ту је требало да се споји са војском Хасан-паше и да заједно крену за Београд. Обавештени о томе, српски устаници су напустили гоњење Хасан-пашине војске, вратили се у Бељин, где су потисли војску босанског везира Сулејман паше, који одустаје од продора ка Београду и враћа се на раније положаје у шабачко поље.
Ускоро се у логору код Бељина окупила главнина устаничке војске на челу са Карађорђем. Одатле је Карађорђе одлазио у Поцерину, у села Грушић, Десић, Милошевац, Двориште. Тамо је смрћу казнио неке турске улизице, а за поцерског војводу именовао младог Милоша Стојићевића из Велике Врањске код Шапца. Сређивање прилика у Поцерини за устанички покрет било је од посебног значаја јер је на помолу била највећа битка 1806. године и једна од највећих у Првом српском устанку. Када се сутрадан Карађорђе повратио у бељински логор, дошао му је Милош Стојићевић водећи 200 коњаника и 400 пешака. И док је Карађорђе прикупљао устаничку војску у централни логор у Бељину, Сулејман паша Скопљак је довлачио нова појачања из Босне у Шабац.