ИЗА КУЛИСА ШАБАЧКОГ ПОЗОРИШТА: КРОЈАЧКИ РАДОВИ
ИЗАЗОВ СТИЛСКИ КОСТИМ
„Задовољство је радити овај посао зато што дођеш потпуно спреман за рад. Знаш свој посао и кад кренеш само надоместиш постојеће знање са новим“, слажу се Драгица Драга Вујковић и Златомир Злаја Ненадовић
Њихов посао може се описати једном речју ““ изазов. Ма колико година били у послу који захтева понекад и даноноћну посвећеност Драгица Драга Вујковић и Златомир Злаја Ненадовић не би ништа мењали. У својој кројачкој радионици испуњеној неопходном светлошћу метри и метри разноврсних тканина преобликују се, захваљујући вештим рукама, у костиме који доприносе позоришној чаролији.
- Глумац и костимограф се договоре, а ми на основу скица спроведемо у дело. Не постоји радно време. Потребно је бити сконцентрисан на оно што радиш јер места за грешке нема. Увек смо, што би рекли, кнап са материјалом тако да све треба одрадити на најбољи могући начин. Сваки посао је на свој начин захтева. Многи кажу да ми је лако јер седим у топлом. Али, да вам кажем, нимало тај кројачки посао није лак. Знате шта значи седити неки пута и по давдесет, двадесет четири сата, а понекад и по два дана и две ноћи узастопно ““ каже Злаја који је од 2004. године, после одласка у пензију сада покојног мајстора Крсмана Јевтића, преузео посао.
Иако је у Шабачком позоришту био присутан од осамдесетих година прошлог века као испомоћ прва представа на којој је самостално радио била је „Ђидо“ Јанка Веселиновића.
- Ватрено крштење. Костимограф је била Миланка Берберовић. Та представа ми је уједно и најдража јер су сви костими били стилски. Народна ношња је јако лепо изгледала на сцени. Први пут сам тада био одушевљен. Такав осећај је и када радимо са Биљом Крстић, костимографом из Ниша, која кад дође увек ради костиме на стилски начин.
Најважнији су међуљудски односи који у опуштениој атмосфери доприносе доброј сарадњи са костимографима.
- Последње на чему смо радили је представа „Југоисточни ревизор“ тако да је сарадња са костимографкињом Драгицом Лаушевић била одлична. Сваки детаљ кад ти пренесе знаш да урадиш. Нема додавања, нема одузимања. Тежиш да урадиш онако како је нацртано и то је то. Нема погрешке ““ додаје Драга која је мишљења да је најважнија добра организација посла.
А да добре организације не недостаје уверли смо се и сами јер су током разговора вредне руке неуморно стварале нове позоришне креације.
- У позориште сам дошла 1993. године као испомоћ и остала. У почетку сам радила сама мушки костим. Прва представа била је „Пуч“. Сарађивала сам са костимографкињом покојном Милицом Радовановић. Успела сам да за двадесет дана урадим све с обзиром да је играо цео мушки ансамбл, тема је била из 14. века. До 1995. године радила сам по уговору јер нисам желела да останем у позоришту већ да се бавим приватним послом. Од тада па до данас овде сам и не бих ништа мењала ““ присећа се уз осмех Драга.
Иако једно задужено за мушке, а друго за женске костиме, увек притекну једно другом у помоћ.
- Овде свако организује време да што пре уради оно што је потребно. Битно је да добијемо материјале на време како би што пре кренули. Обично је фрка са новцем јер нема пара у старту па се чекају основна средства па тек онда се издваја за костим и све остало. Онда се нас двоје организујемо што брже можемо, радимо докле можемо, носимо кући, како би се то што пре урадило. Углавном се све стиже. Никад није неки проблем остао нерешен, нити је глумац морао да чека на костим. Нико није био незадовољан иако у току рада увек има неко ко би нешто да измени. Међутим, ако костимограф зна шта хоће и тежи ка томе да то буде тако онда не изостаје ни задовољство постигнутим ““ истиче Драга.
Мајстори за све, могли би рећи, јер поред костима задужени су и за израду декорација, делова сценографије попут завеса, постељина, врећа, свега оног што изискује тканину и шивење. Ипак, обоје се слажу да је рад на стилском костиму највећи изазов.
- Рад на стилском костиму је искушење. Човек не зна шта све може док не крене, а кад крене да ради онда схвати да нема немогуће. Само треба да поседује добро знање, да има визију кад види скицу, да замисли то али и уради техничку скицу како би дошао до правог решења. Било да је у питању стилски или савремени костим мораш да га прилагодиш глумцу како би се осећао пријатно.
И у овом, као и у сваком другом послу, не фали ни анегдота, шала које подигну расположење и на тренутак одморе од посла којим се човек бави. Њих увек има на претек тако да је за крај овог дружења Злаја издвојио једну у кројачком стилу.
- Једном приликом дође код мене спољни сарадник па ми рече: „Знаш пријатељу, журим на аутобус, дај ми извади меру да не закасним“. Одговорих му: „Много се журим. Ено ти Бола столара доле у бифеу. Нека ти он извади меру, а ја ћу ти направити“. Сиђе он код Бола и рече му: „Послао ме Злаја да ми ти извадиш меру, а он ће направити.“ На то му Боле скреса: „Ма носите се и ти и он“.
За све неупућене, како смо открили, тражилац „мере“ био је глумац Зоран Миленковић Окац. Шта рећи сем позориште у кући, овога пута, позоришној.
„Свака представа носи своје бреме. Све зависи кад је текст написан, ко је писац, каква је тада била ношња. Кад ти костимограф нацрта скицу ти мораш да направиш костим. Како ћеш доћи до њега на теби је. Треба да будеш и кројач и шивач и моделар.“
Златомир Злаја Ненадовић
„Шнајдерски посао се ради и учи докле је човек жив. Увек нешто ново се сазна јер мода иде напред“, каже Злаја.
„Пракса у занату много више значи него сама теоријска настава. Праксом стичеш рутину и већа сазнања“, уверена је Драга. „Ништа ми није тешко да урадим јер сам стекла искуство радећи са костимографима познатим како код нас тако и у свету. С лакоћом се све савлада када сарађујете са неким ко је професионалац у свом послу.“
Драгица Драга Вујковић
- Глумац и костимограф се договоре, а ми на основу скица спроведемо у дело. Не постоји радно време. Потребно је бити сконцентрисан на оно што радиш јер места за грешке нема. Увек смо, што би рекли, кнап са материјалом тако да све треба одрадити на најбољи могући начин. Сваки посао је на свој начин захтева. Многи кажу да ми је лако јер седим у топлом. Али, да вам кажем, нимало тај кројачки посао није лак. Знате шта значи седити неки пута и по давдесет, двадесет четири сата, а понекад и по два дана и две ноћи узастопно ““ каже Злаја који је од 2004. године, после одласка у пензију сада покојног мајстора Крсмана Јевтића, преузео посао.
Иако је у Шабачком позоришту био присутан од осамдесетих година прошлог века као испомоћ прва представа на којој је самостално радио била је „Ђидо“ Јанка Веселиновића.
- Ватрено крштење. Костимограф је била Миланка Берберовић. Та представа ми је уједно и најдража јер су сви костими били стилски. Народна ношња је јако лепо изгледала на сцени. Први пут сам тада био одушевљен. Такав осећај је и када радимо са Биљом Крстић, костимографом из Ниша, која кад дође увек ради костиме на стилски начин.
Најважнији су међуљудски односи који у опуштениој атмосфери доприносе доброј сарадњи са костимографима.
- Последње на чему смо радили је представа „Југоисточни ревизор“ тако да је сарадња са костимографкињом Драгицом Лаушевић била одлична. Сваки детаљ кад ти пренесе знаш да урадиш. Нема додавања, нема одузимања. Тежиш да урадиш онако како је нацртано и то је то. Нема погрешке ““ додаје Драга која је мишљења да је најважнија добра организација посла.
А да добре организације не недостаје уверли смо се и сами јер су током разговора вредне руке неуморно стварале нове позоришне креације.
- У позориште сам дошла 1993. године као испомоћ и остала. У почетку сам радила сама мушки костим. Прва представа била је „Пуч“. Сарађивала сам са костимографкињом покојном Милицом Радовановић. Успела сам да за двадесет дана урадим све с обзиром да је играо цео мушки ансамбл, тема је била из 14. века. До 1995. године радила сам по уговору јер нисам желела да останем у позоришту већ да се бавим приватним послом. Од тада па до данас овде сам и не бих ништа мењала ““ присећа се уз осмех Драга.
Иако једно задужено за мушке, а друго за женске костиме, увек притекну једно другом у помоћ.
- Овде свако организује време да што пре уради оно што је потребно. Битно је да добијемо материјале на време како би што пре кренули. Обично је фрка са новцем јер нема пара у старту па се чекају основна средства па тек онда се издваја за костим и све остало. Онда се нас двоје организујемо што брже можемо, радимо докле можемо, носимо кући, како би се то што пре урадило. Углавном се све стиже. Никад није неки проблем остао нерешен, нити је глумац морао да чека на костим. Нико није био незадовољан иако у току рада увек има неко ко би нешто да измени. Међутим, ако костимограф зна шта хоће и тежи ка томе да то буде тако онда не изостаје ни задовољство постигнутим ““ истиче Драга.
Мајстори за све, могли би рећи, јер поред костима задужени су и за израду декорација, делова сценографије попут завеса, постељина, врећа, свега оног што изискује тканину и шивење. Ипак, обоје се слажу да је рад на стилском костиму највећи изазов.
- Рад на стилском костиму је искушење. Човек не зна шта све може док не крене, а кад крене да ради онда схвати да нема немогуће. Само треба да поседује добро знање, да има визију кад види скицу, да замисли то али и уради техничку скицу како би дошао до правог решења. Било да је у питању стилски или савремени костим мораш да га прилагодиш глумцу како би се осећао пријатно.
И у овом, као и у сваком другом послу, не фали ни анегдота, шала које подигну расположење и на тренутак одморе од посла којим се човек бави. Њих увек има на претек тако да је за крај овог дружења Злаја издвојио једну у кројачком стилу.
- Једном приликом дође код мене спољни сарадник па ми рече: „Знаш пријатељу, журим на аутобус, дај ми извади меру да не закасним“. Одговорих му: „Много се журим. Ено ти Бола столара доле у бифеу. Нека ти он извади меру, а ја ћу ти направити“. Сиђе он код Бола и рече му: „Послао ме Злаја да ми ти извадиш меру, а он ће направити.“ На то му Боле скреса: „Ма носите се и ти и он“.
За све неупућене, како смо открили, тражилац „мере“ био је глумац Зоран Миленковић Окац. Шта рећи сем позориште у кући, овога пута, позоришној.
„Свака представа носи своје бреме. Све зависи кад је текст написан, ко је писац, каква је тада била ношња. Кад ти костимограф нацрта скицу ти мораш да направиш костим. Како ћеш доћи до њега на теби је. Треба да будеш и кројач и шивач и моделар.“
Златомир Злаја Ненадовић
„Шнајдерски посао се ради и учи докле је човек жив. Увек нешто ново се сазна јер мода иде напред“, каже Злаја.
„Пракса у занату много више значи него сама теоријска настава. Праксом стичеш рутину и већа сазнања“, уверена је Драга. „Ништа ми није тешко да урадим јер сам стекла искуство радећи са костимографима познатим како код нас тако и у свету. С лакоћом се све савлада када сарађујете са неким ко је професионалац у свом послу.“
Драгица Драга Вујковић
О. Гавриловић
Најновији број
11. април 2024.
