ПИСМА ЧИТАЛАЦА
66 година од завршетка учитељске
Давне 1950. год прошлог века генерација ученика 46.-50. завршила је своје школовање. Били смо друга послератна генерација која је бројала 28 девојака и 24 дечака. Данас нас је остало 7 мушкараца и 5 жена.
Од завршетка школовања низали су се састанци, прославе, јубилеји. Данас то није случај ““ остало је само нас 12. Од тога три жене које су везане за постељу и болницу, један колега који је у тешком и физичком и психичком стању и налази се у дому са старе у Београду. Значи, данас нас је овде свега седморо. Жеља нам је била да се уз дружење још једанпут подсетимо на све оне године које су иза нас.
Као што сам већ на почетку напоменула, састајали смо се често и у великом броју. Окупљали се у хотелу, на броду на Сави, сали Мачвиног стадиона, у нашој бившој школи. Тада су били присутни неки наши професори, али то је било давно. Њих одавно нема, а ево данас ни наших нема 40. А ми смо већ загазили у девету деценију, но и поред тога жена нам је била да се нас осморо и данас састанемо.
Те давне 1950. године планском расподелом Министарства просвете сви мушкарци су послати на Косово, а девојке разбацане по беспућима Хомоља. Услови су били више него тешки. Школе разрушене, само са по једном учионицом и једном просторијом за живот. Није било ни пута ни саобраћаја, није било телефона, радија, а и до новина се тешко долазило. Школе су биле са по 100 и више ученика, а учитељ само један. Радило се по цео дан, а ноћу се уз патролејку припремало за следећи дан. Затим смо водили аналфабетске течајеве, учили жене да кувају, а често смо замењивали и лекара. Једном месечно смо одлазили пешице по десетине километара до среза где су одржаване синдикалне конференције, где се примала плата и дознаке за куповину основних потрепштина. То нас је калило, брзо смо сазревали. И поред свега, многи су завршили факултете, а један колега је догурао до аташеа и дуго година радио у многим градовима Европе, али никад није пропустио прилику да присуствује нашим дружењима. Други колега је завршио Филозофски факултет и радио при Министарству просвете у Приштини, где је и умро. И он је редовно долазио на наше састанке.
Живот је пролазио и полако смо се приближавали урбаној средини, формирали своје породице, гајили своју децу и уживали у њиховом одрастању настојећи да од њих створимо добре и честите људе. Данас у овим позним годинама уживамо у својим унуцима, радујемо се њиховим успесима и то нас одржава у животу. Велика сатисфакција нам је кад своје ученике видимо као успешне лекаре, адвокате, економисте, инжењере, просветне раднике. Радује нас сваки сусрет са њима и њиховим родитељима. Многи нас и посећују и тиме показују поштовање према нама. Времена имамо довољно да се посветимо књизи, а љубав према њој носимо из школе, њу су нам усадили наши дивни професори. Они су нас научили правим вредностима, понашању, да поштујемо и волимо људе. Ми смо се трудили да их следимо.
На ову 66-огодишњицу изласка из школске клупе евоцирамо успомене на протекле дане и године и трудимо се да смо стално у контакту. Надам се да се сви и данас пријатно осећамо и да се са сузом у оку и чврстим стиском руке растајемо са жељом за добро здравље.
Од завршетка школовања низали су се састанци, прославе, јубилеји. Данас то није случај ““ остало је само нас 12. Од тога три жене које су везане за постељу и болницу, један колега који је у тешком и физичком и психичком стању и налази се у дому са старе у Београду. Значи, данас нас је овде свега седморо. Жеља нам је била да се уз дружење још једанпут подсетимо на све оне године које су иза нас.
Као што сам већ на почетку напоменула, састајали смо се често и у великом броју. Окупљали се у хотелу, на броду на Сави, сали Мачвиног стадиона, у нашој бившој школи. Тада су били присутни неки наши професори, али то је било давно. Њих одавно нема, а ево данас ни наших нема 40. А ми смо већ загазили у девету деценију, но и поред тога жена нам је била да се нас осморо и данас састанемо.
Те давне 1950. године планском расподелом Министарства просвете сви мушкарци су послати на Косово, а девојке разбацане по беспућима Хомоља. Услови су били више него тешки. Школе разрушене, само са по једном учионицом и једном просторијом за живот. Није било ни пута ни саобраћаја, није било телефона, радија, а и до новина се тешко долазило. Школе су биле са по 100 и више ученика, а учитељ само један. Радило се по цео дан, а ноћу се уз патролејку припремало за следећи дан. Затим смо водили аналфабетске течајеве, учили жене да кувају, а често смо замењивали и лекара. Једном месечно смо одлазили пешице по десетине километара до среза где су одржаване синдикалне конференције, где се примала плата и дознаке за куповину основних потрепштина. То нас је калило, брзо смо сазревали. И поред свега, многи су завршили факултете, а један колега је догурао до аташеа и дуго година радио у многим градовима Европе, али никад није пропустио прилику да присуствује нашим дружењима. Други колега је завршио Филозофски факултет и радио при Министарству просвете у Приштини, где је и умро. И он је редовно долазио на наше састанке.
Живот је пролазио и полако смо се приближавали урбаној средини, формирали своје породице, гајили своју децу и уживали у њиховом одрастању настојећи да од њих створимо добре и честите људе. Данас у овим позним годинама уживамо у својим унуцима, радујемо се њиховим успесима и то нас одржава у животу. Велика сатисфакција нам је кад своје ученике видимо као успешне лекаре, адвокате, економисте, инжењере, просветне раднике. Радује нас сваки сусрет са њима и њиховим родитељима. Многи нас и посећују и тиме показују поштовање према нама. Времена имамо довољно да се посветимо књизи, а љубав према њој носимо из школе, њу су нам усадили наши дивни професори. Они су нас научили правим вредностима, понашању, да поштујемо и волимо људе. Ми смо се трудили да их следимо.
На ову 66-огодишњицу изласка из школске клупе евоцирамо успомене на протекле дане и године и трудимо се да смо стално у контакту. Надам се да се сви и данас пријатно осећамо и да се са сузом у оку и чврстим стиском руке растајемо са жељом за добро здравље.
Драгослава Малешевић (Недељкови&
Најновији број
18. април 2024.
