Инфо

9. јун 2016.9. јун 2016.
ДР РАТОМИР Ј. ПОПОВИЋ ВИШИ НАУЧНИ САРАДНИК ИСТОРИЈСКОГ ИНСТИТУТА У БЕОГРАДУ

ЗАДУЖБИНЕ ЗА СПАС ДУШЕ

Средњи, крај 19. и прва половина прошлог века могу се сматрати периодима узлета задужбинарства код Срба. Комунистичке власти руковођене идеологијом трудиле су се да га униште и обесмисле. Шапчанин Стеван Магазиновић поклонио највећу задужбину Министарству просвете Краљевине Србије
Прва школска знања, данас доктор историјских наука Ратомир Ј. Поповић, запослен као виши научни сарадник у београдском Историјском институту, стекао је у родном селу Бадовинци и оближњем Богатићу. Студије историје завршио је на Филозофском факултету у Београду, где је магистрирао и докторирао (2009). Радио је у основној школи у Батајници (1995-96), као стипендиста Министарстава науке и технолошког развоја на Филозофском факултету у Београду (1996), Архиву Српске академије наука и уметности у Београду (1997-2001). Од новембра 2001. запослен је у Историјском институту у Београду. Бави се проучавањем историје Србије и српског народа у 19. веку. Објавио је следеће књиге: Основна школа у Бадовинцима 1843.-1998., Тома Вучић Перишић, Протокол и регистар Шабачког магистрата 1808.-1812., Аврам Петронијевић, Харачки тефтер капетаније Мачве из 1831,Остружничка основна школа Карађорђе 1805-2015.
У специјалном интервју за “Глас Подриња“, више говори о задужбинарству код Срба.
Који периоди су у протеклој, новијој историји били више запамћени по задужбинарству?
- Историја задужбинарства у Србији и уопште међу Србима има дугу традицију. Узлет задужбинарства везује се за епоху средњег века када су српски владари и великаши подизали манастире и цркве „за спас душе“. Бројни манастири, поменимо, Хиландар, Студеницу, Жичу, Милешеву, Грачаницу, Павловац и многе, многе друге манастире и цркве данас су уверљиво сведочанство моћи и богатства српског друштва у средњем веку. Нови полет задужбинарства, у сасвим другачијим државним, друштвеним и економским приликама јавио се у 19. веку и трајао је до Другог светског рата. Као што је познато Србија је током 19. века прешла пут од османске провинције до независне државе, али што је важније, током тог столећа настао је слој богатих људи који су финансијска средства и имовину одвајали за оснивање задужбина. То, по многима, златно доба задужбинарства престало је после Другог светског рата, када су комунистичке власти руковођене идеолошким односом према приватној имовини разним прописима уништили имовину задужбина и обесмислили задужбинарство. Дакле, средњи век, те крај 19. и прва половина 20. века могу се сматрати периодима узлета задужбинарства код Срба.
Ко су највреднији задужбинари у Мачванском округу?
- Реч је углавном о трговцима и углавном трговцима из Шапца, који је до 1914. године био један од најважнијих трговачких центара у Србији. Широј јавности мало је познато да је највећа задужбина поклоњена Министарству просвете Краљевине Србије била задужбина Стевана Магазиновића. Магазиновић припада низу заборављених личности из наше прошлости. Рођен је у Шапцу око 1804. године. Умро је у Београду 1874. године. Упоредо се бавио трговином и политиком и на оба поља био је подједнако успешан. У политици је доспео до места председника владе и министра иностраних дела, док је као трговац постао власник великих земљишних поседа у околини Шапца, у Београду и Макишу. За живота је сву своју непокретну имовину (око 250 хектара у околини Шапца, два плаца у центру Београда, виноград на Топчидеру итд.) завештао Министраству просвете.
Зашта су све издвајали своја средства ?
- Када говоримо о задужбинарима из 19. века средства су се углавном издвајала за „просветне цељи“, односно за унапређење просвете, штампање књига, стипендирање ученика и студената. Поред тога, подизане су грађевине које су и данас, попут Коларчеве задужбине или Задужбине Мише Анастасијевића, средишта културе и просвете. Наравно, значајне су верске задужбине, било да су обнављане старе цркве и манастири, било да су подизани нови сакрални објекти.
По чему се задужбинари данас памте?
- Нажалост, многи задужбинари и добротвори данас су заборављени. Памте се само највећи задужбинари и они који су иза себе оставили до данас сачувани материјални траг својих племенитих намера. Они задужбинари чија је задужбинска имовина после Другог светског рата разграбљена готово су заборављени.
Колико такве активности зависе од актуелних политичких кретања или становишта?
- На задужбинарство више од политике, нарочито када имамо на уму два велика узлета задужбинарства, оно у средњем веку и крајем 19. и у првој половини 20. века, утицало је стање духа српског народа. Заједнички именитељ за оба хронолошки веома удаљена раздобља је осећање прогреса.
Како бисте оценили место и улогу задужбинарства данас?
- Данашње задужбинарство код Срба није још јасно дефинисано. Истина, држава подржава оснивање задужбина што је регулисано актуелним „Законом о задужбинама и фондацијама“ који се примењује од 2011. године. Међутим, како видим, основни проблем је тај што смо ми (држава и друштво) још у транзицији. На пример, имовина некадашњих задужбина није враћена и питање када ће се то десити, јер се ради о огромној имовини за коју држава нема средстава за реституцију, па у догледно време не можемо рачунати на обнављање некадашњих задужбина. Што се тиче нових задужбина садашња класа богаташа у Србији, сведоци смо тога, није спремна да их оснива, или ако их оснује, те задужбине имају скучене циљеве и увијене су у маркетиншку обланду. У данашњем времену појмови „опште добро“, „заједница“, „будући нараштаји“, имају готово музејску вредност. Потребно је превенствено да у 21. веку поново дефинишемо јасне националне циљеве и интересе, да према њима усмеримо своје деловање из чега ће проистећи, надам се, нова епоха задужбинарства.
Сваки појединац имао је различите мотиве због којих је оснивао задужбину. Ако бисмо хтели да уопштимо, у средњем веку, то је жеља да се умилостиви бог, у 19. веку да се поткрепи сиромашно отачество.
Шта запажате у односу између задужбинарства и идеологије?
- Идеологије су скуп вредности које елите промовишу стварајући вредносне системе које намећу остатку друштва. Ми кроз историју имамо владарске идеологије, доктринарне идеологије и много друге. На узлет задужбинарства у 19. веку утицало је то што се тежило обнови државе на темељима историјског права у чему су постизани успеси и једна од „копчи“ са средњим веком јесу задужбине. И Карађорђе и Милош и сви потоњи владари Србије истовремено су значајни задужбинари. У 19. веку Србија је муњевито прешла пут од заостале турске пограничне провинције до државе у чије су темеље уграђене тадашње најважније европске вредности (владавина закона, параламентарна демократија, слобода штампе и тако даље). Са друге стране, идеологија југословенства, а нарочито марксистичка идеологија у другој половини 20. века потрле су готово све вредносне системе грађене Србији у претходном периоду што се одразило на судбину задужбина и идеју задужбинарства.
У ком смислу се Мачва може третирати када је задужбинарство у питању?
- Да бих одговорио на то питање, најпре бих на основу досадашњег проучавања прошлости Мачве рекао да је у научној литератури и књижевности створен мит о „богатој Мачви“. Када сагледамо прошлост Мачве од почетка 19. века, дакле, почетка обнове државности Србије, до данашњих дана, ми видимо најпре непрестану борбу Мачвана да мочварно и шумовито земљиште култивишу, видимо огромне људске губитке и разарања у оба светска рата, док смо данас сведоци депопулације драматичних размера. У тим друштвеним и политичким турбуленцијама, у сељачкој средини, која је по дефеницији на свим меридијанима конзервативна, некадашњи и садашњи богати појединци у Мачви, нажалост, ретко су постојали задужбинари.
Љ. Ђукић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa