УМЕТНИЦА ЉИЉАНА ЂАПИЋ
НЕИЗБЕЖАН СУСРЕТ
„У сликарству највише ми годи та окренутост према себи, та нека интроспекција. То неко дубље промишљање које ви имате док радите. Сматрам да је то веома лековито за сваког. Није то вид терапије. Пре бих рекла медитације. Просто се изолујете од ове наше ружне стварности“, каже чланица Удружења сликара аматера „Круг 10“
Иако је у младости животни пут одвео на другу страну својој првобитној љубави сликарству Шапчанка Љиљана Ђапић вратила се у пензионерским данима. Жељна да што боље савлада сликарску технику похађала је, као сасвим озбиљна жена, како је и сама истакла, часове сликања код покојног сликара Ковановића. После је све ишло само од себе из слике у слику.
- Као ђак била сам талентована за сликарство али нисам изабрала да студирам ликовну уметност јер је тада била јака конкуренција на државном факултету где се иначе примао мали број људи. Знала сам да немам шансе. На неки начин сам била фрустрирана цео живот због тога. Проф. Драгиша Марсенић, који ми је предавао у Гимназији, подстицао ме је да упишем Примењену академију али пошто сам ја тада била млада и надобудна сматрала сам да се Примењена академија вреднује ниже од сликарства па нисам отишла. Погрешила сам. Живот ме је одвео у друге воде. Студирала сам језике, радила сам у спољној трговини, банкарству, али када су те активности утихнуле и када сам видела да се приближава пензија знала сам да је мој сусрет неизбежан са сликарством - каже Љиљана која је сколоност ка креативном изражавању и обликовању наследила од своје мајке кројачице.
Сликање за њу није само „сести испред платна и почети са радом“. Промишљање је саставни део процеса у коме је сам чин израде слике временски краћи од припреме.
- Да сам сликала све оно време колико сам размишљала о сликама имала бих веома дуг стаж. Сви сликари пролазе кроз одређене фазе. Тако се почетак мог сликања разликује од онога што данас радим. Сада већ имам потребу да изађем из свих форми и зађем у неко асоцијативно сликарство.
Симболизам, поентилизам, однос светлог и тамног на слици, оно је што тренутно преокупира њене мислим а самим тим и рад који се одвија у раним јутарњим сатима.
- Мени треба мир и затворена соба. И рано јутро. То је моје доба за сликање. Некад знам да устанем врло рано, у пет ујутру. То ми је најпродуктивнији део дана. Сада већ радим доста брзо. Реализација код мене не траје дуго. Просто желим да што пре видим слику завршеном. Али некад се то претвори у уживање па се дорађује данима. Најбоље је кад завршите слику да је окренете према зиду и да је више не гледате и не дорађујете. Треба знати када је време да престанете.
Узор јој је фламанско сликарство али данас је тешко бавити се тим. Зато су импресионисти још увек главна тема њеног интересовања.
- Мислим да нема сликара који ће бити задовоља урађеном сликом. Ја имам тај неки ритуал да кад завршим слику више не могу да је гледам уопште јер ми се чини да је много пропуста, да је несавршена. Али добро, после уз мишљења других и ви на крају крајева сваки пут је видите на другачији начин. То сте ви.
На прву самосталну изложбу, која је одржана у галерији Удружења „Круг 10“ у јесен 2014. године, буквално је била натерана од стране осталих чланова.
- Сматрала сам да нисам довољно још сазрела да имама самосталну изложбу. Тада сам се представила са свим мојим радовима. Било је ту свега, од пејзажа, портрета до неког симболичног сликарства. Сада већ планирам другу која ће бити тематска.
Као и остали чланови „Круг 10“ Љиљана је и чланица Удружења ликовних стваралаца Шапца тако да је прошле године била и учесница традиционалне Ликовне колоније „Априлски сусрети“.
- Ми овде размењујемо наша мишљења о сликама, дружимо се. То је један вид друштвеног живота нас сликара. Удружење је нека подршка. Поготово људима трећег доба. С друге стране, ликовне колоније су место испуњено невероватном енергијом, али и место где можете да мало завирите у туђи рад, поступак и да научите нешто ново. Мислим да сликари не би требали да избегавају овакве сусрете осим ако су изразити индивидуалци или велики сликари који имају изграђен неки свој стил.
Преокупација у последње време су јој градски пејзажи, тачније оно што је остало од некадашњег старог Шапца. Зато са фотоапаратом у руци обилази улице у потрази за старим кућама, капијама, оградама, фасадама.
- Некако сам ушла у сликарство градских пејзажа тако да ми је преокупација да сликам оно што још увек остаје од старог Шапца и што може да се пронађе. Мислим да су сви уметници потенцијално добри фотографи. Ако знате да правите композицију на платну знате и да одаберете кадар у природи. И председник нашег УЛСШ Слободан Пеладић је добар фотограф. То иде једно са другим. То је визуелна уметност.
Иако има позамашну колекцију фотографија не намерава да се томе посвети више. Сликање јој је на првом место а то је већ потврдила досадашњим радом, упорношћу, одрицањем од других задовољстава, а пре свега, неизмерном љубављу.
- Младима бих поручила да следе свој пут. Ако су изабрали сликарство не треба да одустају иако никада то неће крунисати неким материјалним успехом. Ретко коме то успе. Човек треба да живи свој живот онако како мисли да је за њега најбоље.
- Као ђак била сам талентована за сликарство али нисам изабрала да студирам ликовну уметност јер је тада била јака конкуренција на државном факултету где се иначе примао мали број људи. Знала сам да немам шансе. На неки начин сам била фрустрирана цео живот због тога. Проф. Драгиша Марсенић, који ми је предавао у Гимназији, подстицао ме је да упишем Примењену академију али пошто сам ја тада била млада и надобудна сматрала сам да се Примењена академија вреднује ниже од сликарства па нисам отишла. Погрешила сам. Живот ме је одвео у друге воде. Студирала сам језике, радила сам у спољној трговини, банкарству, али када су те активности утихнуле и када сам видела да се приближава пензија знала сам да је мој сусрет неизбежан са сликарством - каже Љиљана која је сколоност ка креативном изражавању и обликовању наследила од своје мајке кројачице.
Сликање за њу није само „сести испред платна и почети са радом“. Промишљање је саставни део процеса у коме је сам чин израде слике временски краћи од припреме.
- Да сам сликала све оно време колико сам размишљала о сликама имала бих веома дуг стаж. Сви сликари пролазе кроз одређене фазе. Тако се почетак мог сликања разликује од онога што данас радим. Сада већ имам потребу да изађем из свих форми и зађем у неко асоцијативно сликарство.
Симболизам, поентилизам, однос светлог и тамног на слици, оно је што тренутно преокупира њене мислим а самим тим и рад који се одвија у раним јутарњим сатима.
- Мени треба мир и затворена соба. И рано јутро. То је моје доба за сликање. Некад знам да устанем врло рано, у пет ујутру. То ми је најпродуктивнији део дана. Сада већ радим доста брзо. Реализација код мене не траје дуго. Просто желим да што пре видим слику завршеном. Али некад се то претвори у уживање па се дорађује данима. Најбоље је кад завршите слику да је окренете према зиду и да је више не гледате и не дорађујете. Треба знати када је време да престанете.
Узор јој је фламанско сликарство али данас је тешко бавити се тим. Зато су импресионисти још увек главна тема њеног интересовања.
- Мислим да нема сликара који ће бити задовоља урађеном сликом. Ја имам тај неки ритуал да кад завршим слику више не могу да је гледам уопште јер ми се чини да је много пропуста, да је несавршена. Али добро, после уз мишљења других и ви на крају крајева сваки пут је видите на другачији начин. То сте ви.
На прву самосталну изложбу, која је одржана у галерији Удружења „Круг 10“ у јесен 2014. године, буквално је била натерана од стране осталих чланова.
- Сматрала сам да нисам довољно још сазрела да имама самосталну изложбу. Тада сам се представила са свим мојим радовима. Било је ту свега, од пејзажа, портрета до неког симболичног сликарства. Сада већ планирам другу која ће бити тематска.
Као и остали чланови „Круг 10“ Љиљана је и чланица Удружења ликовних стваралаца Шапца тако да је прошле године била и учесница традиционалне Ликовне колоније „Априлски сусрети“.
- Ми овде размењујемо наша мишљења о сликама, дружимо се. То је један вид друштвеног живота нас сликара. Удружење је нека подршка. Поготово људима трећег доба. С друге стране, ликовне колоније су место испуњено невероватном енергијом, али и место где можете да мало завирите у туђи рад, поступак и да научите нешто ново. Мислим да сликари не би требали да избегавају овакве сусрете осим ако су изразити индивидуалци или велики сликари који имају изграђен неки свој стил.
Преокупација у последње време су јој градски пејзажи, тачније оно што је остало од некадашњег старог Шапца. Зато са фотоапаратом у руци обилази улице у потрази за старим кућама, капијама, оградама, фасадама.
- Некако сам ушла у сликарство градских пејзажа тако да ми је преокупација да сликам оно што још увек остаје од старог Шапца и што може да се пронађе. Мислим да су сви уметници потенцијално добри фотографи. Ако знате да правите композицију на платну знате и да одаберете кадар у природи. И председник нашег УЛСШ Слободан Пеладић је добар фотограф. То иде једно са другим. То је визуелна уметност.
Иако има позамашну колекцију фотографија не намерава да се томе посвети више. Сликање јој је на првом место а то је већ потврдила досадашњим радом, упорношћу, одрицањем од других задовољстава, а пре свега, неизмерном љубављу.
- Младима бих поручила да следе свој пут. Ако су изабрали сликарство не треба да одустају иако никада то неће крунисати неким материјалним успехом. Ретко коме то успе. Човек треба да живи свој живот онако како мисли да је за њега најбоље.
О. Гавриловић
Најновији број
25. април 2024.
