МИШАРСКА БИТКА: ПОВОДОМ ДВЕСТА ДЕСЕТЕ ГОДИШЊИЦЕ (3)
ПЛАН БИТКЕ РЕЗУЛТАТ ДОГОВОРА
На јужној страни изван шанца ископани су бунари за снабдевање војске водом. У шанцу је ископано и добро обезбеђено складиште за муницију, а испред стрелаца у грудобрану изграђене су нише за фишеке. Са јужне стране изграђене су широке вратнице за улаз у шанац, а према пољу испред шанца капија за испад пешадије и коњице у току боја. Шанац је могао да прими мешовиту посаду до 7.000 људи. Због овако изграђеног шанца, неки војни историчари третирају Карађорђа као првог српског инжењерца. Шанац је у обиму имао 600 хвати (1 хват износи 4 метра ““ турска метра). Значи да је шанац у обиму имао 2.400 метара.
Док шанац још није био готов (29. јула или 11. августа 1806. године), изађоше Турци из логора око Шапца, приђоше Мишару и нападоше Србе. Две групе су јуришале и обе су уз губитке одбијене, па су се разбијени вратили у свој логор са сазнањем где су се устаници утврдили.
Када је шанац углавном довршен, Карађорђе нареди да се сељаци - копачи склоне код старе цркве села Орида где је урађено превијалиште за рањенике, са четири старца видара.
Направљена су и носила од мотака и сељачких поњава и одређени младићи који ће преносити рањенике. У шуми, код извора Слатине, постављени су казани за кување јела за борце.
Карађорђе је наредио да се у суседним селима откупљује стока, брашно и друге намирнице за исхрану војске, као и по пола литра ракије за сваког војника. Предвече се иза шанца запушише бројни казани. Хлеб се месио и пекао у суседним селима. Радило се без одмора. Сеоски кнезови, старо и младо, имали су пуне руке посла.
До плана одбране дошло се кроз неку врсту саветовања Карађорђа са војводама. Неки подаци говоре да је Ратни савет одржан 31. јула, односно 12. августа 1806. године. Тим поводом познати сликар Милић Станковић, од Мачве, овај Савет је овековечио својом сликом, која се данас налази у Меморијалном музеју на Мишару.
План битке и распоред устаничких снага био је следећи: Карађорђе и Милан Обреновић имали су остати са пешадијом и артиљеријом у шанцу и прихватити фронталну борбу са главнином царске војске: коњаници под командом поп Луке Лазаревића и проте Матеје Ненадовића, као спољна резерва, да се сместе привремено у шуму између Јеленче и Жабара, и да на уговорен знак (два узастопна пуцња топа) изврше јуриш у десни бок и позадину борбеног поретка турске војске која буде нападала шанац. Са коњицом су и кнез Сима Марковић, Лазар Мутап и Петар Јокић, док је укупно коњаника било 1.500 до 2.000.
Било је и других предлога. Тако Петар Јокић наводи да су Милан (Обреновић) и Јаков (Ненадовић) предлагали да би било боље да Господар сам изађе с коњаницима, а они да остану у шанцу; јер веле они: „Могу тебе Турци опколити ако будеш овде, па ко да ти помогне, а ако би ми били овде, ти би нас поздраво избавио.“
- Не, не браћо, рећи ће опет Господар: ако мене Турци опколе, ви ћете мени помоћи онако исто као и ја вама; али ја морам остати у шанцу, јер ако ја изађем сви ће се овде поплашити мислећи да сам ја измакао.
Сем тога, можда је овакав план и распоред устаничких снага резултат и чињенице што је Карађорђе највише волео да се бори као пешак.
Том приликом би за појасом имао две кубуре и јатаган, а о бедрима сабљу. На три корака за њим један момак му је носио пушку. У план одбране улазило је и Карађорђево наређење, издато борцима у шанцу непосредно пред битку, да нико не сме испалити ниједан метак насумце. Муниција се није смела трошити узалуд. Под смртном претњом било је забрањено појединачно пуцање док Карађорђе не да знак за то, а то је био пуцањ Карађорђеве „крџалинке“ (дуга пушка).
Да погледамо сада какво је било стање у турском табору. Чувши да је Карађорђе потиснуо његову војску и са мишарског поља и да се тамо утврђује, Сулејман-паша Скопљак, одважан, смео и храбар ратник, прекаљен у многим бојевима и у кога је Порта полагала велике наде, сазвао је све главне старешине који су се ту затекли, у конак шабачке тврђаве. Пошто их је обавестио о кретању устаничке војске и гласовима који су се ширили по Европи да их Срби потискују према Шапцу, и истакао да се таква срамота више не сме пустити, рекао им је да је одлучио да сутра изјутра свом снагама крену на Ђауре и њиховим главама окити Шабац и Београд. Међутим, уплашени вестима о величини и снази Карађорђеве војске, старешине замолише Сулејман-пашу да се не врши напад док се добро не извиде устанички положаји и прикупи још војске из Босне. Сулејман-паша се поколебао, иако је имао неколико пута бројнију војску од Карађорђа. Одложио је напад и наредио да се кроз шуме пошаљу извиђачи према устаничком положају. Истовремено је послао групу коњаника босанском везиру Хозрев-Мехмед-паши у Травник са писмом у коме му је приказао критичну ситуацију под Шапцем. Затражио је хитно појачање без којег се не може пробити ка Београду и рају умирити, а ни опстати у Шапцу. Када је примио писмо, Хозрев-паша му одмах упути своју резерву од 2.000 војника и упути позив свим правовернима у Босни да одмах крену на Дрину. У њему је било садржано и ово:
„Остале послове све напустите, од два сата један направите... Ноћи и дане помешајте и брзим скоком у ордију стигаите... Данас је дан у коме треба показати сталност верску, јер су наша верска браћа у великој тескоби према мноштву одметника.“ Сулејман-паша је донео одлуку да 13. августа удари на устанике. Уверени у своју победу, Турци приредише увече пијанку и весеље и поручише Аустријанцима преко Саве да сутрадан буду на окупу и виде шта ће урадити са неверним Ђаурима.
Док шанац још није био готов (29. јула или 11. августа 1806. године), изађоше Турци из логора око Шапца, приђоше Мишару и нападоше Србе. Две групе су јуришале и обе су уз губитке одбијене, па су се разбијени вратили у свој логор са сазнањем где су се устаници утврдили.
Када је шанац углавном довршен, Карађорђе нареди да се сељаци - копачи склоне код старе цркве села Орида где је урађено превијалиште за рањенике, са четири старца видара.
Направљена су и носила од мотака и сељачких поњава и одређени младићи који ће преносити рањенике. У шуми, код извора Слатине, постављени су казани за кување јела за борце.
Карађорђе је наредио да се у суседним селима откупљује стока, брашно и друге намирнице за исхрану војске, као и по пола литра ракије за сваког војника. Предвече се иза шанца запушише бројни казани. Хлеб се месио и пекао у суседним селима. Радило се без одмора. Сеоски кнезови, старо и младо, имали су пуне руке посла.
До плана одбране дошло се кроз неку врсту саветовања Карађорђа са војводама. Неки подаци говоре да је Ратни савет одржан 31. јула, односно 12. августа 1806. године. Тим поводом познати сликар Милић Станковић, од Мачве, овај Савет је овековечио својом сликом, која се данас налази у Меморијалном музеју на Мишару.
План битке и распоред устаничких снага био је следећи: Карађорђе и Милан Обреновић имали су остати са пешадијом и артиљеријом у шанцу и прихватити фронталну борбу са главнином царске војске: коњаници под командом поп Луке Лазаревића и проте Матеје Ненадовића, као спољна резерва, да се сместе привремено у шуму између Јеленче и Жабара, и да на уговорен знак (два узастопна пуцња топа) изврше јуриш у десни бок и позадину борбеног поретка турске војске која буде нападала шанац. Са коњицом су и кнез Сима Марковић, Лазар Мутап и Петар Јокић, док је укупно коњаника било 1.500 до 2.000.
Било је и других предлога. Тако Петар Јокић наводи да су Милан (Обреновић) и Јаков (Ненадовић) предлагали да би било боље да Господар сам изађе с коњаницима, а они да остану у шанцу; јер веле они: „Могу тебе Турци опколити ако будеш овде, па ко да ти помогне, а ако би ми били овде, ти би нас поздраво избавио.“
- Не, не браћо, рећи ће опет Господар: ако мене Турци опколе, ви ћете мени помоћи онако исто као и ја вама; али ја морам остати у шанцу, јер ако ја изађем сви ће се овде поплашити мислећи да сам ја измакао.
Сем тога, можда је овакав план и распоред устаничких снага резултат и чињенице што је Карађорђе највише волео да се бори као пешак.
Том приликом би за појасом имао две кубуре и јатаган, а о бедрима сабљу. На три корака за њим један момак му је носио пушку. У план одбране улазило је и Карађорђево наређење, издато борцима у шанцу непосредно пред битку, да нико не сме испалити ниједан метак насумце. Муниција се није смела трошити узалуд. Под смртном претњом било је забрањено појединачно пуцање док Карађорђе не да знак за то, а то је био пуцањ Карађорђеве „крџалинке“ (дуга пушка).
Да погледамо сада какво је било стање у турском табору. Чувши да је Карађорђе потиснуо његову војску и са мишарског поља и да се тамо утврђује, Сулејман-паша Скопљак, одважан, смео и храбар ратник, прекаљен у многим бојевима и у кога је Порта полагала велике наде, сазвао је све главне старешине који су се ту затекли, у конак шабачке тврђаве. Пошто их је обавестио о кретању устаничке војске и гласовима који су се ширили по Европи да их Срби потискују према Шапцу, и истакао да се таква срамота више не сме пустити, рекао им је да је одлучио да сутра изјутра свом снагама крену на Ђауре и њиховим главама окити Шабац и Београд. Међутим, уплашени вестима о величини и снази Карађорђеве војске, старешине замолише Сулејман-пашу да се не врши напад док се добро не извиде устанички положаји и прикупи још војске из Босне. Сулејман-паша се поколебао, иако је имао неколико пута бројнију војску од Карађорђа. Одложио је напад и наредио да се кроз шуме пошаљу извиђачи према устаничком положају. Истовремено је послао групу коњаника босанском везиру Хозрев-Мехмед-паши у Травник са писмом у коме му је приказао критичну ситуацију под Шапцем. Затражио је хитно појачање без којег се не може пробити ка Београду и рају умирити, а ни опстати у Шапцу. Када је примио писмо, Хозрев-паша му одмах упути своју резерву од 2.000 војника и упути позив свим правовернима у Босни да одмах крену на Дрину. У њему је било садржано и ово:
„Остале послове све напустите, од два сата један направите... Ноћи и дане помешајте и брзим скоком у ордију стигаите... Данас је дан у коме треба показати сталност верску, јер су наша верска браћа у великој тескоби према мноштву одметника.“ Сулејман-паша је донео одлуку да 13. августа удари на устанике. Уверени у своју победу, Турци приредише увече пијанку и весеље и поручише Аустријанцима преко Саве да сутрадан буду на окупу и виде шта ће урадити са неверним Ђаурима.
Богдан Секендек
Најновији број
18. април 2024.
