На аутоматском пилоту

Пре неки дан била сам потпуно фасцинирана чињеницом да паметним мобилним телефоном могу да управљам паметним телевизором! Завитлавала сам укућане са пали-гаси и била баш поносна на своју новооткривену „моћ“! Требало ми је (немој да се смејеш!) око месец дана коришћења тог телефона да бих завирила у поменуту апликацију...
Ипак, од телефона и телевизора паметњаковића још више ме фасцинира чињеница да некима ни читав живот није довољан да ““ бар повремено - укључе најмоћнији од свих геџета: мозак! А поседују га од рођења...
Да ли ти се десило да кажеш нешто, по твом мишљењу сасвим безазлено, са најбољом намером, а да твој родитељ, наставник, друг, другарица, момак, девојка..., разрогачи очи или се намршти или се извиче, или се смртно увреди и престане да говори са тобом следећа три дана?
Дешава ли ти се да ти неко каже нешто ““ по његовом мишљењу скроз ок ““ а да ти скочиш до неба колико те то изнервирало?
Свима се то догађа, зар не?
Поједностављено речено, људи размишљају на два начина: користе „аутоматски пилот“ или свесно промишљају. Већи део будног времена углавном смо на аутоматском пилоту, кроз главу нам пролазе брзе, муњевите мисли, не анализирамо оно што видимо, чујемо, осећамо, правимо претпоставке и реагујемо. Свесно промишљање подразумева улагање труда у размишљање. Осим труда, захтева време и мотивацију. Знаш оно, када се баш концентришеш да провалиш о чему се ту заправо ради ““ без обзира да ли је у питању љубавни живот твоје другарице, математички задатак или тешка укрштеница. Аутоматски пилот нам штеди време и енергију и врло је користан за рутинске, свакодневне ствари. Вероватно бисмо одлепили када бисмо о свакој-свакцатој ствари свесно промишљали... Међутим, и за већину неспоразума са другим људима слободно можеш да окривиш управо аутоматског пилота.
Поента је у томе што комуникација не почиње речима које ти упућујеш другој особи. Комуникација почиње у твојој глави. Прво се јави нека мисао. Ретко кад освестимо целу мисао, углавном само један њен део. Онда тражиш речи да ту мисао изговориш. Ако си за то време на аутоматском пилоту, нећеш баш много водити рачуна које ћеш речи искористити, нити ћеш водити рачуна како се особа са којом хоћеш да причаш у том тренутку осећа. Тако се деси да своју огромну радост што видиш друга после три недеље изразиш (не)бираним речима: „Где си ти досад, смрдљиви ретарду?!“, а тек накнадно се сетиш да његов кисели израз лица вероватно има везе са чињеницом да је дотични провео три недеље у болници због дијареје...
Аутоматски пилот је главни кривац што у комуникацији са другим људима од пријатеља стварамо непријатеље.
Дакле, ако хоћеш да имаш пријатељски настројеног саговорника, искључи аутоматског пилота и обрати пажњу на следеће:
Пажљиво бирај речи. Насумичан избор речи може да створи непоправљиву штету. Ако мами и тати кажеш да си се дотетурао-ла кући из града, последње на шта ће помислити је да те савладао умор и глад... Прво ће помислити да си се напио-ла.
Имаш право да претпостављаш. Сви ми то радимо. Невоља је када почнеш да поступаш на основу своје непроверене претпоставке. Замисли да улазиш у своју собу и затекнеш млађег брата/сестру како се мува око твог стола. Претпоставка на аутоматском пилоту: претура ми по стварима! Реагујеш, природно, ужасном дреком и шутирањем мале сподобе из твоје собе. А онда на твом столу затекнеш пола чоколаде коју ти је сподобица оставила...
Потруди се да нешто што је само твоје мишљење не формулишеш као универзалну истину. На пример, имаш право да мислиш да је тај-и-тај најгора особа на планети. То је твоја истина. Међутим, ако хоћеш да размениш своје мишљење са другим људима (што би била суштина комуникације), потруди се да то тако и кажеш. Дакле, уместо „Тај-и-тај је најгора особа на планети.“, кажи „По мом мишљењу, тај-и-тај је најгора особа на планети“. Тако и другима дајеш прилику да кажу своје мишљење.
Избегавај да генерализујеш људе, ствари и појаве. Кад год ухватиш себе да користиш речи попут „увек“, „никад“, „сви“, знај да замагљујеш ствари. Запитај себе „Зар баш никад? Зар баш сви?“. Исто питање можеш да поставиш и свом саговорнику, како бисте се боље разумели.
Ако хоћеш да изгладиш неспоразум/свађу са неким, труди се да избегаваш питање зашто? (Зашто си то урадио? Зашто си то рекла?) У огромном броју случајева немамо појма зашто! Питање „зашто?“ особу баца или у кривицу или у љутњу, а ни једно од ова два осећања неће ти обезбедити пријатељски наклоњеног саговорника.
Дакле, драги моји и драге моје, пре него што пустите језик у погон, проверите да ли вам је мозак укључен. А аутоматски пилот искључен.