ГОРИ ЗЕМЉА, ГОРИ КАМЕН

У прошлом броју „Гласа Подриња“, писали смо о почецима данашњег Културног центра, који је градио Клуб младих стваралаца, чији је први председник био писац и панкер, Иван Глишић. На његове стихове, музику су написали многи композитори, а песме су се нашле на репертоару наших познатих певача и бендова. И данас се слушају.
Ви сте били ватрени рокер, у време када је рокенрол био неподобан код нас?
- Мало је познато да је први рокенрол часопис био „Ритам“, који је уређивао песник Мика Антић. Потом је почео да излази „Мини џубокс“, па „Џубокс“, који је планирао да објави мој рнр роман „Јер, знала је мама, мене ће скрцкати неки леви елементи“. Нажалост, власт нам није допустила, рокенрол јесте био тада неподобан. Загребачки часопис „Поп експрес“, расписао је шифровани конкурс за поезију. Жири, ком је председавала Маја Перфиљева, тада најцењенији југословенски текстописац, доделио ми је симболичну „Златну лиру“. То је значило да ће моје стихове компоновати неко од младих рокера и да ће песма наступити на тада престижном Омладинском музичком фестивалу у Суботици, 1969 године. Моју песму „Тренутак среће“ компоновао је Рајмонд Рујић, а певао је Далибор Брун, уз пратњу словеначких група „Пепел ин кри“ и „Млади леви“. Иако није победила, уз образложење да је предуга и психоделична, постала је хит, има је у фонотеци Радио Београда и на интернету, а победничке песме се више нико не сећа.
Успешан почетак је обећавао добру дугогодишњу сарадњу са Рајмондом Руићем?
- Тачно. Исте те године, Рајмонд и ја смо послали нашу композицију „Замак од лишћа“ на конкурс, под шифром, за учешће на фестивалу „Такмичење музичке омладине Европе“ у Бургасу, у Бугарској. Песму, која је представљала Југославију, певала је тада млада нада, Јосипа Лисац. Освојили смо све три награде ““ за текст, композицију и интерпетацију. Требало је да снимимо сингл за Југотон, али се Јосипа тада удала за Карла Метикоша и није могла да дође на снимање. Реј се дао у потрагу за младим певачем распуклог гласа и на аудицији одабрао средњошколца Дарка Домијана. Ова песма је дуго била на топ листи.
Ипак сте снимили песму и са Јосипом Лисац, „Вече у Луна парку“?
- Опет је био конкурс, тада се то тако радило, такође под шифром. Часопис “Викенд“ је расписао конкурс за стихове који певају о радостима викенда, ја сам отишао на шабачки вашар, који ме је инспирисао за песму „Вече у Луна парку“. Рајмонд је компоновао, а Јосипа певала. Освојили смо награду публике на „Викенд“ фестивалу у Карловцима. Снимили смо и сингл седамдесет и друге. Била је то прва песма са простора бивше Југославије која је емитована на Радио Луксембургу, о чему је писао тада популарни часопис „Студио“. У избирљивом Јосипином репертоару, ова песма је имала неколико обрада. Жао ми је што не постоји тв снимак. Јосипа је тада била избачена из ТВ Загреб, зато што је неко приметио да има сребрни ланчић са крстом. Таква су времена била...
Ваше стихове „Улица јогована“, песме која је доживела, можда, највећи успех , компоновао је Руић, а певао Дарко Домијан?
- Песму смо послали на Опатијски, потом на Загребачки фестивал, и за Београдско пролеће. Сви су нас одбили са истим образложењем: Какви су то стихови: Гори земља/ гори камен/ сунце угљен/ небо пламен? Ипак смо снимили сингл са Југотоном и то је кренуло зачуђујуће да се слуша. Сви су певали. Тада је био закон да не може да се сними нова плоча док се претходна не распрода, а требало је да прођу три године да се распродају ти синглови. Тек тада смо снимили „Лаку ноћ, Катарина“, која је такође постала хит и „Јел истина оно што говоре о теби“, са којом смо наступали на Загребачком фестивалу. Тад су се плаћали ауторски хонорари, емитовање на радио и тв станицама, водило се рачуна колико је примерака продато, није било пиратерије.
Два пута сте проглашени за најбољег текстописца бивше Југославије?
- Јесте, две године заредом, седамдесет четврте и пете, од стране новинара. У Шапцу ме није било у медијима. променила се клима после студентских немира и Брозовог „Писма“ партијцима. Забрањена је „Чивијада“, укинути часописи за младе, затворен Клуб младих стваралаца и Клуб завичајних студената, повучена је и књига „Збор зборили“ групе „Боје и речи“, стопиран је рокенрол. Игром случаја сам упознао Радослава Граића, који је прво компоново „Мачванке“, а после још двадесетак мојих песама, углавном староградских. Највећи успех смо постигли песмом „Жубор вода жуборила“, коју је певао црногорски певач Мирко Рондовић. Није била популарна све док Мира Васељевић није тражила да отпева ту песму уз измену, уместо да „младу мому не одводи“, буде - младог момка. Сви су мислили да је изворна народна песма. Граић је ишао је у Сокој и објаснио о чему се ради, сад се зна да је то наша песма. Иначе, после Бугарске, 69, постао сам члан Сокоја. Тада је било нас десетак текстописаца, није могао свако тиме да се бави. Сада их има 7.000, презасићено је тржиште.
Из рокенрола сте улетели у панк музику и остали јој верни до данас?
- Кад сам се разочарао у рокенрол, зато што је изгубио жестину, а и поумирали су моји љубимци Џенис Џоплин, Џими Хендрикс, Џим Морисон, седамдесет пете сам, са Селовом школом, водио ученике на распуст у Лондон. Ту сам срео панкере и одушевио се жестоким ритмом којим су свирали “Хеy мама, кееп yоур биг моутх схут“... (Иван пева и „на празно“ свира гитару у младалачком заносу, иако је у седамдесет петој години). Показали су нам фанзине где објављују своје приче, стрипове, приказе... Кад сам се вратио, ушао сам у панк, повезао сам се са истомишљеницима из Новог Сада, Загреба, Љубљане и Крагујевца. Шабац је постао седиште панка, први фанзини су се појавили овде, као и издавачка делатност. „Рокенрол ратници“, први панк роман објавио је Иван Ковачевић, као и „Жути кер“, панк драму.
Још увек Вас „држи“ енергија панка. Због чега? Шта је то у њему неодољиво за Вас?
- Зато што је он поезија бунта и отпора против типичних, негативних појава у друштву. Као писац нисам могао да се задржим само на једној области, посебно нисам желео да се страначки опредељујем, уметници не би требало да буду страначки оријентисани. Међутим, панк није толико снажан колико је некад био, клинци који су незапослени, живе од пензија својих деда и беба, родитељи раде, али не примају плату, нема више тог жара, још га одржавамо ми „маторе ајкуле“, како нас клинци зову, али шта ће бити после нас, питање је.
Много је тога што нисмо успели да кажемо. Поменућемо још неколике песме, као што је химна „Вече уз радио“, коју су компоновали Миша Алексић и Лазар Ристовски. Са Мишом Алексићем је снимио два сингла „Човек и пчела“ и „Знам како је“, обе са социјалном тематиком. Љубиша Лолић Лолија је, са групом „Рондо“, певао „Песму чувара детелине“. Југотон је снимо албум „Пастир крај ватре“, са познатом екипом ““ Иваном, Рајмондом и Домијаном. Песничке минијатуре „Гробље“ и „Ћутња“, које је компоновао Слободан Атанацковић, певала је Радмила Смиљанић. Душко Локин је отпевао „Јагоде на длану“. Бети Ђорђевић, коју су звали српска Арета Френклин, певала је три Иванове песме ““ „Велико срцо моје“, „Наћи ће се неко ко ће да ме воли“ и „Зелено поље љубави жедно“. Да је канри песма “Биллy Тхе Кид“ коју је снимио Џо Марачић, постала велики хит у Америци, Иван је сазнао кад је гостовао на Трећем програму ТВ Београда. Да споменемо, макар, „Мудру сову“. А о богатој и жанровски разноврсној Ивановој литератури, преко педесет наслова које је потписао, намеравамо да пишемо наредне године, у којој Глишић обележава педесет пет година стваралаштва.
УЛИЦА ЈОРГОВАНА

Плави вео, златна жица
Нежан ветар, много птица
Распукла се свака грана
Над улицом јоргована

Осмех јутра, роса блиста
Цвет до цвета, лист до листа
Пчела сања бели венац
Дубок као горски зденац

Једна клупа, тиха лука
Моје усне, твоја рука
Опет букти она ватра
Згасла давно испод храста

Гори земља, гори камен.
Сунце угљен, небо пламен
То у сенци ломе крила
Заљубљена два лептира...