РАДОСТ СУСРЕТА НА ТРЕЋЕ ТРОЈИЦЕ У КЛЕЊУ
ЈАРАНИ МЛАДАЛАЧКОГ ДУХА
Генерација 1939. године деценију и више окупља се у родном месту где су се школовали, друговали и маштали о неким бољим временима
Како си, бато? Прве су речи које се већ десетак година уназад чују на треће Тројице у Клењу. Чују и осећају када је у питању генерација 1939. године. Некада заједно у школским клупама, данас, после више деценија, поново на окупу како би се подсетили некадашњих времена али проговорили и о садашњим у којима полако али сигурно корачају ка осмој деценији живота.
- Обишао сам Европу, Африку и Азију али ипак Клење ми је остало у сећању као крај где сам се одгајио. У Шапцу живим од 1973. године где имам све, али овде имам своје јаране ““ каже Живојин Жика Петровић, по струци механичар, возач, техничар, идејни покретач генерацијског окупљања заједно са Жарком Грујићем.
Поред неизоставног сочног прасецента и пића, уз разговор али и песму праћену звуцима са хармонике, сете се оних који више нису са њима.
- Од педесет шесторо остало нас је осамнаест, деветнаест. Једно по једно одлази. Били смо распоређени у два одељења од првог до трећег разреда. Предавао нам је један учитељ. Није било учионица па смо ишли у цркву, у капелу. Седело се на малим столицама и напољу. Ишло се и пре и после подне у школу. Писало се на таблицама које су се лако брисале. Напишеш домаћи, туриш у пртене торбе, а кад дођеш у школу оно се размазало па мораш поново да пишеш - присећа се Жарко.
Није било лако. У потрази за неким бољим животним условима, како би наш народ рекао „трбухом за крухом“, многи су се раштркали свуда по свету.
- Одрасли смо сви овде. Од војске смо се растурили на све стране по Западу. Сада смо дошли у пензију у наше родно место да проведемо ово још мало живота. Најлепше је родно место. Ово што ми радимо нема нигде. Само код нас ““ истиче Миладин Вукашиновић.
Међу повратницима је и Драгослав Ерцеговчић, у родном селу познатији као Лаца.
- У Лесковцу сам живео тридесет девет година али сам се вратио у село где имам своје домаћинство. Син, снаја и унука остали су у Лесковцу. Примили су ме као да сам живео све време заједно са њима. То је генерација која је била сложна од детињства. Неки од нас заједно су служили војску у Нишу. И дан-данас се ценимо и поштујемо. Помажемо једни другима колико можемо. Код кога да одеш на врата бићеш дочекан како доликује једном човеку.
За Жарка Остојића нема лепшег тренутка од поновног сусрета са другарима.
- Сви смо на окупу. Дај Боже да останемо и даље па да догодине дођете да нас посетите. Ређе причамо о школским данима јер је то давно било. Више причамо о овоме што се данас дешава. Лепо нам је.
И док уз звуке хармонике и песму клењанских јарана бивамо испраћени са имања Сретена Остојића, који је старијим другарима уступио викендицу, остаје нам само да им пожелимо радостан поновни сусрет на треће Тројице 2017. године.
- Обишао сам Европу, Африку и Азију али ипак Клење ми је остало у сећању као крај где сам се одгајио. У Шапцу живим од 1973. године где имам све, али овде имам своје јаране ““ каже Живојин Жика Петровић, по струци механичар, возач, техничар, идејни покретач генерацијског окупљања заједно са Жарком Грујићем.
Поред неизоставног сочног прасецента и пића, уз разговор али и песму праћену звуцима са хармонике, сете се оних који више нису са њима.
- Од педесет шесторо остало нас је осамнаест, деветнаест. Једно по једно одлази. Били смо распоређени у два одељења од првог до трећег разреда. Предавао нам је један учитељ. Није било учионица па смо ишли у цркву, у капелу. Седело се на малим столицама и напољу. Ишло се и пре и после подне у школу. Писало се на таблицама које су се лако брисале. Напишеш домаћи, туриш у пртене торбе, а кад дођеш у школу оно се размазало па мораш поново да пишеш - присећа се Жарко.
Није било лако. У потрази за неким бољим животним условима, како би наш народ рекао „трбухом за крухом“, многи су се раштркали свуда по свету.
- Одрасли смо сви овде. Од војске смо се растурили на све стране по Западу. Сада смо дошли у пензију у наше родно место да проведемо ово још мало живота. Најлепше је родно место. Ово што ми радимо нема нигде. Само код нас ““ истиче Миладин Вукашиновић.
Међу повратницима је и Драгослав Ерцеговчић, у родном селу познатији као Лаца.
- У Лесковцу сам живео тридесет девет година али сам се вратио у село где имам своје домаћинство. Син, снаја и унука остали су у Лесковцу. Примили су ме као да сам живео све време заједно са њима. То је генерација која је била сложна од детињства. Неки од нас заједно су служили војску у Нишу. И дан-данас се ценимо и поштујемо. Помажемо једни другима колико можемо. Код кога да одеш на врата бићеш дочекан како доликује једном човеку.
За Жарка Остојића нема лепшег тренутка од поновног сусрета са другарима.
- Сви смо на окупу. Дај Боже да останемо и даље па да догодине дођете да нас посетите. Ређе причамо о школским данима јер је то давно било. Више причамо о овоме што се данас дешава. Лепо нам је.
И док уз звуке хармонике и песму клењанских јарана бивамо испраћени са имања Сретена Остојића, који је старијим другарима уступио викендицу, остаје нам само да им пожелимо радостан поновни сусрет на треће Тројице 2017. године.
О. Гавриловић
Најновији број
18. април 2024.
