КРОЗ ПРСТОХВАТ ЦИМЕТА

Промоција романа „Кроз прстохват цимета“ Александре Михајловић, протеклог „врелог“ петка, у башти Културног центра, била је право освежење за посетиоце. Све је мирисало, не само на лаванду, као писма краљице Наталије, него на ретко добру литературу.
Поред ауторке, о књизи су говориле Бранка Тодоровић, Вања Јекић и Ања Ивачкова.
- Овај роман је за мене био откровење. Рафинираним књижевним језиком, писала га је озбиљна ауторка, литерарно богата душа, жена која дубоко промишља. Књига нам помаже да се погледамо у себе и спознамо шта нам је најважније у животу. Да се не загледамо у туђа дворишта, него у соствену душу, рекла је, између осталог, Бранка Тодоровић.
Роман паралелно прати две приче, кроз исповест четири јунака. Једна је савремена, у њој су два близаначка пара. Друга је династичка прича из последње деценије династије Обреновић, испричана кроз писма „најлепше европске краљице“ тог времена, Наталије Обреновић.
Један од јунака је Велес Петронијевић, доцент на катедри за естетику, на Филозофском факултету. Кјекркегоровац, свестан да је тек на првом, естетском нивоу егзистенције, да живи не би ли себи угодио. Његов шарм, интелектуалност и лепота, чине га неодољивим за жене, што он штедро користи. Када његова студенткиња остане трудна, бежи у Италију, којом је и краљица Наталија била опчињена и почиње од ње да „добија“ писма боје цимета са мирисом лаванде. Наталија, са „оне стране“, тражи и проналази Србина коме би исповедила сву своју бол као несрећна мајка, супруга и краљица у бурним временима српске историје.У чудном, епистоларном дијалогу, Велесова личност полако сазрева.
Други лик је Велесова сестра близнакиња Весна, његово светије и светлије лице. Итекако је свесна своје дужности према породици и лекарском позиву. Поред своје двоје деце, усваја и Велесову кћер, јер не може да поднесе да је гаје туђинци. Вођена етичким Кјеркегоровим принципом, она помаже љубавници свог мужа на порођају, а када обе остану саме, њој и њеном хендикепираном детету да се снађу, пружајући јој ослонац.
Итана је лик који пасионаирано трага за убицама своје сестре близнакиње, Ведране, која је, радећи докторат из психологије, истраживала ланац елитне проституције у Београду. Кроз ову причу, ауторка храбро тематизује табу у српској литератури.
Имена јунака су свесно преузета из словенске митологије, поштујући принцип „име је знамење“. Кроз њих се појашњавају њихове судбине и указује на цикличност људске егзистенције.
- Целине су насловљене именима ликова, а приповедачи се брзо смењују. Сва четири лика су различита, увек почињу непосредним обраћањем, већ у првим пасусуима. Лексика привлачи посебну пажњу, она је преплитање свих чула у једној реченици. Питање идентита жене, појединца и нације, кључно је у овој књизи. Такође, она даје слику стварности као антиутопије савременог доба и простора личне среће, као контра ноту, рекла је професорка књижевности, Александрина бивша ученица, Вања Јекић.
„Кроз прстохват цимета“ се не да сврстати у један жанр, он је и историјски, и филозофски и психолошки. „Ово је заправо роман о потрази за одговарајућим обликом егзистенције која би иоле задовољила појединца, а да што мање оштети његову околину“, записала је Љиљана Шоп у рецензији.
Александра Михајловић је завршила Филолошки факултет у Београду, на катедри Опште и срспке књижевности са српским језиком. Докторант је на истом факултету и члан Удружења књижевника Србије. Предаје књижевност у Гимназији у Панчеву. Објавила је два романа: „Запричавање. Заваравање. Завиривање“ 2012. године и „Кроз прстохват цимета“ (2015.), који је за три месеца доживео друго издање.