НАТАША ЈОВАНОВИЋ, ПРОФЕСОР ШКОЛЕ ПРИМЕЊЕНИХ УМЕТНОСТИ
НАЈБОЉИ ЛИКОВНИ ПЕДАГОГ
Министарство просвете, науке и технолошког развоја и Удружење ликовних педагога Србије недавно јој је доделило диплому заслуженог ликовног педагога Србије. Деци којој предаје калиграфију, као и праксу на образовним профилима фирмописац и гравер, посветила се свом душом с неизмерном љубављу. Током протеклих година на њен посвећен рад одговорили су многобројним републичким и међународним наградама
Рођена у Пећи, у плодном метохијском поднебљу, Руговске клисуре и Проклетија, Наташа Јовановић у тражењу места под Сунцем, као свршени студент Ликовне академије, мењајући разна боравишта, посредством родбине, стигла је са родитељима и браћом у Шабац. У граду на Сави на најбољи могући начин оствариће се као просветни радник, уметник, мајка. Са недавно пристиглим признањем заокружила је причу у чијем су центру њени ученици и многобројне награде.
- У Пећи су уграђене најлепше године моје младости, дружења, студентски дани, Патријаршија, наша кућа у центру града. Толико је све било лепо у мом одрастању и сазревању да сам често понављала: „Не бих га заменила за Париз“. Све су то разлози да га памтим и да га носим као део сећања, иако нисам ни помишљала да га напустим, али, да ли је то судбина, или су други тако хтели, десила нам се 1999. година и рат... Ти догађаји су потпуно изменили мој живот. У Шапцу ме, као редовног професора, тада Школе за уметничке занате, прима директорка Снежана Станојевић. Прилагођавање, носталгија, стресови, од суочавања са тешким ситуацијма, сећања и све што сам одласком изгубила, као тешко прележану болест надокнадио ми је овај град, мој колектив и рад са овом дивном децом - каже Наташа.
Њихова предусретљивост, разумевање и топлина, дали су јој снагу да се врати нормалним токовима живота, да ради оно што највише воли и да постиже невероватне резултате са децом која долазе и одлазе као позитивно и сетно кретање у зачараном кругу времена и простора. Све оно што зна годинама уназад уграђивала је у њих обликујући личности достојне сваке похвале. Као потврда тог истрајног унапређивања ликовне педагошке теорије и праксе у њене руке доспела је и диплома заслуженог ликовног педагога Србије, највеће признање Удружења за унапређивање наставе ликовне културе у Србији.
- Радујем се овој награди, јер сваки просветни радник, ако се из љубави и личног афинитета определи за рад са децом, тежи да на овај начин оствари и добије признање ове врсте. Оно је ретроспектива и синтеза досадашњег свеукупног рада.
Опредељујући се за своју професију није размишљала о наградама и признањима већ о свом и њиховом ставу.
- Циљ ми је био да воле он што заједнички радимо, да сваку тему схвате озбиљно, да их не замара већ да им прдставља игру у којој ће се заиграти и тек кад је доведу до савршенства, схватити озбиљност и тежину њеног пројекта.
Часови калиграфије у Школи примењених уметносту заступљени су са једним на првој и два на другој, као и пет часова праксе у другој години недељно. То је мало времена за све дражи које им ови предмети пружају. Због тога је проф. Наташа осмислила Секцију за талентовану и надарену децу. Ученици се сами одлучују да ли ће бити део ове екипе, док се на секцији разматрају конкурси, усаглашавају мишљења, ради на реализацији различитих конкурса и изложби.
- Са калиграфијом се сусрећемо и несвесно од првих покушаја да напишемо слова, јер просто, тежимо да то изгледа лепо, како би касније, формиран рукопис, био препознатљив и само нама својствен. То значи да ми на часовима калиграфије не само да усавршавамо рукописе и технику правилног писања, већ проучавамо стара, већ заборављена писма којима су свештеници писали рукописане књиге и на свој начин их маштовито украшавали. Основно полазиште је мој приступ ученицима, искушења кроз која заједнички пролазимо у жељи да воле и заволе оно што радимо онолико колико ја. Ако конкретно говоримо о калиграфији или графици, колико год су за ученика интересантни и примамљиви предмети, прво што морам уочити, то је таленат код деце, озбиљност и квалитет, али и код мање талентованих ученика, уложити напор и пробудити у њима емоције и жеље, или, у супротном, прихватити да је то, за њих само обавезан предмет. Јер то је задатак сваког методичара - уверена је Наташа.
Различитост укуса, поштовање супротних мишљења и договарања у тиму највећи су покретачи за заједнички пројекат.
- Трудим се да на часу себе и децу максимално ангажујем како би им час био динамичан, а не монотон, да унесем неку новину како се не бих понављала, јер нам уметност даје за то материјала. Истражујемо старе сачуване рукописе, укључујући своју машту, свако на свој начин, ужива у њиховој имитацији, с тим што се увек трудимо да, у њима, сачувамо старо, традиционално и унесемо неки модернији детаљ.
Награђени радови калиграфије и графике део су сваке изложбе коју организује школа. Пред њима просто се прикује поглед, осети лепота рада, јер сваки сегмент нуди део душе свих учесника, њихову креативност, емоцију, машту и сву лепоту коју уметност пружа.
- Ученицима, што је најбитније, пружа веру у себе, свој таленат, самопоуздање и проходност на факултетима до потпуне афирмације. И тако се, сваке године смењују генерације које одлазе и нове које упознајем и уводим у нове пројекте. У мени остане туга за децом која одлазе и срећа што их и даље пратим у њиховом даљем усавршавању, а они ме, при сваком доласку посете и освеже сећање. Њихова сећања, свака реч коју упуте мени је највеће мерило за ово што радим. Подједнако зраче као ово признање које сам добила.
Ово признање десило се неочекивано, релативно рано, јер сам сматрала да треба да се доказујем током читавог радног века, а оно долази као резултат сумираног рада. Просто мислим да могу да дам још увек више и боље. Сада када га поседујем, биће ми само подстрек за успешнији рад
За препознати ликовни квалитет високих уметничких вредности радова наших ученика велика заслуга припада професорки Наташи Јовановић, која годинама успешно мотивише и подстиче ученике да истражују и да се креативно што смелије изражавају. Њен педагошки рад у области калиграфије је препознат као један од најквалитетнијих, па отуда и бројне награде које су из ове области, у претходних неколико година стизали у нашу школу.
Невенка Ђокић, директорка
ПРИЗНАЊА И НАГРАДЕ
„Мали Битољски Монмартр“- седмодневна колонија у Битољу, Охриду и Крушеву, признања и благодарнице са називом „Уникат- уникату“, три пута Крф - „Стопама наших предака“, шест пута у континуитету награђени у Баваништу „Светосавље и наше доба“, Међународни конкурс „Дете и пас“, шест пута награђивани за најбољу калиграфију „Стојан Трумић“ Тител, Спомен-парк Крагујевачки октобар - колекција освојила специјалну награду, дипломе и организовану изложбу радова ученика у музејском простору, Крагујевац априла 2014. године. Те године, па до данас, Градска управа града Шапца награђује је новчаном наградом. Награда Школе примењених уметности за педагошки рад и постигнућа ученика на Републичкој смотри ликовног стваралаштва 2014., Републичко такмичење у Новом Саду ““ Никола Тесла. Министарство просвете, науке и технолошког развоја и Удружење ликовних педагога Србије шест пута континуирано ју је награђивало признањима.
Рођена у Пећи, у плодном метохијском поднебљу, Руговске клисуре и Проклетија, Наташа Јовановић у тражењу места под Сунцем, као свршени студент Ликовне академије, мењајући разна боравишта, посредством родбине, стигла је са родитељима и браћом у Шабац. У граду на Сави на најбољи могући начин оствариће се као просветни радник, уметник, мајка. Са недавно пристиглим признањем заокружила је причу у чијем су центру њени ученици и многобројне награде.
- У Пећи су уграђене најлепше године моје младости, дружења, студентски дани, Патријаршија, наша кућа у центру града. Толико је све било лепо у мом одрастању и сазревању да сам често понављала: „Не бих га заменила за Париз“. Све су то разлози да га памтим и да га носим као део сећања, иако нисам ни помишљала да га напустим, али, да ли је то судбина, или су други тако хтели, десила нам се 1999. година и рат... Ти догађаји су потпуно изменили мој живот. У Шапцу ме, као редовног професора, тада Школе за уметничке занате, прима директорка Снежана Станојевић. Прилагођавање, носталгија, стресови, од суочавања са тешким ситуацијма, сећања и све што сам одласком изгубила, као тешко прележану болест надокнадио ми је овај град, мој колектив и рад са овом дивном децом - каже Наташа.
Њихова предусретљивост, разумевање и топлина, дали су јој снагу да се врати нормалним токовима живота, да ради оно што највише воли и да постиже невероватне резултате са децом која долазе и одлазе као позитивно и сетно кретање у зачараном кругу времена и простора. Све оно што зна годинама уназад уграђивала је у њих обликујући личности достојне сваке похвале. Као потврда тог истрајног унапређивања ликовне педагошке теорије и праксе у њене руке доспела је и диплома заслуженог ликовног педагога Србије, највеће признање Удружења за унапређивање наставе ликовне културе у Србији.
- Радујем се овој награди, јер сваки просветни радник, ако се из љубави и личног афинитета определи за рад са децом, тежи да на овај начин оствари и добије признање ове врсте. Оно је ретроспектива и синтеза досадашњег свеукупног рада.
Опредељујући се за своју професију није размишљала о наградама и признањима већ о свом и њиховом ставу.
- Циљ ми је био да воле он што заједнички радимо, да сваку тему схвате озбиљно, да их не замара већ да им прдставља игру у којој ће се заиграти и тек кад је доведу до савршенства, схватити озбиљност и тежину њеног пројекта.
Часови калиграфије у Школи примењених уметносту заступљени су са једним на првој и два на другој, као и пет часова праксе у другој години недељно. То је мало времена за све дражи које им ови предмети пружају. Због тога је проф. Наташа осмислила Секцију за талентовану и надарену децу. Ученици се сами одлучују да ли ће бити део ове екипе, док се на секцији разматрају конкурси, усаглашавају мишљења, ради на реализацији различитих конкурса и изложби.
- Са калиграфијом се сусрећемо и несвесно од првих покушаја да напишемо слова, јер просто, тежимо да то изгледа лепо, како би касније, формиран рукопис, био препознатљив и само нама својствен. То значи да ми на часовима калиграфије не само да усавршавамо рукописе и технику правилног писања, већ проучавамо стара, већ заборављена писма којима су свештеници писали рукописане књиге и на свој начин их маштовито украшавали. Основно полазиште је мој приступ ученицима, искушења кроз која заједнички пролазимо у жељи да воле и заволе оно што радимо онолико колико ја. Ако конкретно говоримо о калиграфији или графици, колико год су за ученика интересантни и примамљиви предмети, прво што морам уочити, то је таленат код деце, озбиљност и квалитет, али и код мање талентованих ученика, уложити напор и пробудити у њима емоције и жеље, или, у супротном, прихватити да је то, за њих само обавезан предмет. Јер то је задатак сваког методичара - уверена је Наташа.
Различитост укуса, поштовање супротних мишљења и договарања у тиму највећи су покретачи за заједнички пројекат.
- Трудим се да на часу себе и децу максимално ангажујем како би им час био динамичан, а не монотон, да унесем неку новину како се не бих понављала, јер нам уметност даје за то материјала. Истражујемо старе сачуване рукописе, укључујући своју машту, свако на свој начин, ужива у њиховој имитацији, с тим што се увек трудимо да, у њима, сачувамо старо, традиционално и унесемо неки модернији детаљ.
Награђени радови калиграфије и графике део су сваке изложбе коју организује школа. Пред њима просто се прикује поглед, осети лепота рада, јер сваки сегмент нуди део душе свих учесника, њихову креативност, емоцију, машту и сву лепоту коју уметност пружа.
- Ученицима, што је најбитније, пружа веру у себе, свој таленат, самопоуздање и проходност на факултетима до потпуне афирмације. И тако се, сваке године смењују генерације које одлазе и нове које упознајем и уводим у нове пројекте. У мени остане туга за децом која одлазе и срећа што их и даље пратим у њиховом даљем усавршавању, а они ме, при сваком доласку посете и освеже сећање. Њихова сећања, свака реч коју упуте мени је највеће мерило за ово што радим. Подједнако зраче као ово признање које сам добила.
Ово признање десило се неочекивано, релативно рано, јер сам сматрала да треба да се доказујем током читавог радног века, а оно долази као резултат сумираног рада. Просто мислим да могу да дам још увек више и боље. Сада када га поседујем, биће ми само подстрек за успешнији рад
За препознати ликовни квалитет високих уметничких вредности радова наших ученика велика заслуга припада професорки Наташи Јовановић, која годинама успешно мотивише и подстиче ученике да истражују и да се креативно што смелије изражавају. Њен педагошки рад у области калиграфије је препознат као један од најквалитетнијих, па отуда и бројне награде које су из ове области, у претходних неколико година стизали у нашу школу.
Невенка Ђокић, директорка
ПРИЗНАЊА И НАГРАДЕ
„Мали Битољски Монмартр“- седмодневна колонија у Битољу, Охриду и Крушеву, признања и благодарнице са називом „Уникат- уникату“, три пута Крф - „Стопама наших предака“, шест пута у континуитету награђени у Баваништу „Светосавље и наше доба“, Међународни конкурс „Дете и пас“, шест пута награђивани за најбољу калиграфију „Стојан Трумић“ Тител, Спомен-парк Крагујевачки октобар - колекција освојила специјалну награду, дипломе и организовану изложбу радова ученика у музејском простору, Крагујевац априла 2014. године. Те године, па до данас, Градска управа града Шапца награђује је новчаном наградом. Награда Школе примењених уметности за педагошки рад и постигнућа ученика на Републичкој смотри ликовног стваралаштва 2014., Републичко такмичење у Новом Саду ““ Никола Тесла. Министарство просвете, науке и технолошког развоја и Удружење ликовних педагога Србије шест пута континуирано ју је награђивало признањима.
О. Гавриловић
Најновији број
18. април 2024.
