МИШАРСКА БИТКА: ПОВОДОМ ДВЕСТА ДЕСЕТЕ ГОДИШЊИЦЕ (4)
Случај недисциплине
Карађорђе је од својих људи преко Саве дознао да ће Турци на Србе ударити 13. августа. „Сав Срем је сазван од Турака да види како ће вас Турци повезати и мимо Шапца протерати. Држ“™ се Ђоко Петровићу.“ Тај тајни гласник саопштио је у писму и број турске војске, какво је наоружање, где су најслабија, а где најјача места и саветује Србима шта треба да чине.
Тринаести август 1806. године био је сунчан и ведар дан. Карађорђе је обилазио јединице и давао последња упутства и појачавао поједина места у шанцу. У руци је држао танки штапић и њиме је без речи показивао старешинама и војницима где ко треба да буде.
Наједном се од Шапца зачуло ударање добоша, пиштање зурли и грмљавина топова. Турска војска је наступала у свом уобичајеном борбеном поретку. Турци још нису били на домет српских пушака кад одједном у шанцу одјекну хитац. „Ко је то, по души га!“ - цикну Карађорђе. Затим трже кубуру и приђе момку који је његову наредбу прекршио и чија се пушка још димила. „Не, Господару!“ - повикаше војводе и показаше јатаганима на липу са које је падао турски осматрач, који је својим белим јаглуком давао знак турским тобџијама да њихова ђулад не допиру до српских утврђења. - „Срећа твоја момче, што си га тако лепо згодио!“ - рече Карађорђе враћајући кубуру за силав. На ово су неки војници из опкопа одговорили: „Срећан знак и у добар час, Господару!“ - и све се опет у српском шанцу ућутало. Младић који је смакнуо турског осматрача звао се Тадија Црноборац. Према неким подацима он се звао Урош и био је веома млад.
Јуриш српске коњице и двобој Кулин капетана
и поп Луке Лазаревића
Када је турска војска била најзаузетија борбом око шанца, на уговорени знак (два узајамна топовска хица са паузом) уследио је громовити јуриш српске коњице под командом поп Луке Лазаревића. Као набујала река кад пробије брану, две хиљаде српских коњаника у јуришу су дизали облаке прашине, а сабље су севале као пламене муње. Чим је коњица изашла из шуме, раздвојила се у два дела: једно се крило предвођено поп Луком упутило шанцу, а прота Матеја Ненадовић, с другим крилом, удари на главни турски стан, који се налазио у близини моста на речици Думачи. Међу изненађеним Турцима настаде велика забуна и паника. Карађорђе, осматрајући ток коњичког јуриша, доноси одлуку да својом унутрашњом резервом из шанца, предузме одлучан напад и у садејетву са коњицом нападне турску војску с фронта и доврши њен пораз.
Капија на шанцу је отворена и кроз њу је јурнула српска пешадија у сусрет непријатељу. Нападнута једновремено с бока, позадине и фронта, турска војска је претрпевши велике губитке почела је да бежи са бојишта. Сулејман-паша је у току дана предузимао још два напада на мишарски шанац. Међутим, оба ова напада устаници су спремно дочекали и одбили. У другом нападу предузетом око подне, поред пешадије учествује и турска коњица предвођена Кулин-капетаном. Случај је хтео да се у току најжешћег боја сусретну храбри „ђаурски поп“ Лука Лазаревић и крајишки Кулин-капетан, који је сматрао за дужност своје вере и части да одруби главу српском попу. Чим се виде, они се познају и полете један на другога. Кубуре изневере обојицу. Поп Лука тргне сабљу, али је Кулин дочека и пребије на двоје, стеше му кожу с темена и љуто га рани. Видећи да је рањен и да ће погинути, поп Лука удари ногом у трбух једног Турчина који му се пришуњао и притера свога коња до Кулиновог, те Кулина, гвозденом шипком за чишћење пушке (харбијом), удари тако снажно по глави да га је свог облила крв. У међувремену поп Лука добије још две ране у десну руку. Скупивши сву снагу, сјаше с коња и сав крвав склони се у оближњу шуму. Ту га обузе несвестица. У покушају да спасе Луку погибе Теодор Драгићевић из Жабара, а његови момци плотуном убише Кулин-капетана. (Неки подаци говоре да је његово право име Мехмед Куленовић и да је сахрањен у Јањи, на левој обали Дрине. Ово је вероватно учињено због велике врућине и његов леш није могао бити транспортован дубље у Босну, до Вакуфа).
Гонећи Турке, Срби су нашли крвав фес поп Луке и мислећи да је погинуо, јако су га жалили. Али у ноћ се поп Лука извукао из шуме и израњиван и крвав дође у шанац. Настала је велика радост када су старешине и војници угледали храброг команданта српске коњице.
Сви су притрчали да га љубе и да му честитају јуначке ране. Тог дана је поп Лука Лазаревић својом коњицом одлучио исход битке у којој су Срби извојевали једну од најславнијих победа у Првом устанку.
Претрпевши и у трећем нападу неуспех, око 16 часова потучена турска босанска војска почела се ужурбано повлачити према Шапцу, где су се стали утврђивати. Битка која је почела у 8 ујутру, завршена је око 18 часова увече 1/13. августа 1806. године.
Тринаести август 1806. године био је сунчан и ведар дан. Карађорђе је обилазио јединице и давао последња упутства и појачавао поједина места у шанцу. У руци је држао танки штапић и њиме је без речи показивао старешинама и војницима где ко треба да буде.
Наједном се од Шапца зачуло ударање добоша, пиштање зурли и грмљавина топова. Турска војска је наступала у свом уобичајеном борбеном поретку. Турци још нису били на домет српских пушака кад одједном у шанцу одјекну хитац. „Ко је то, по души га!“ - цикну Карађорђе. Затим трже кубуру и приђе момку који је његову наредбу прекршио и чија се пушка још димила. „Не, Господару!“ - повикаше војводе и показаше јатаганима на липу са које је падао турски осматрач, који је својим белим јаглуком давао знак турским тобџијама да њихова ђулад не допиру до српских утврђења. - „Срећа твоја момче, што си га тако лепо згодио!“ - рече Карађорђе враћајући кубуру за силав. На ово су неки војници из опкопа одговорили: „Срећан знак и у добар час, Господару!“ - и све се опет у српском шанцу ућутало. Младић који је смакнуо турског осматрача звао се Тадија Црноборац. Према неким подацима он се звао Урош и био је веома млад.
Јуриш српске коњице и двобој Кулин капетана
и поп Луке Лазаревића
Када је турска војска била најзаузетија борбом око шанца, на уговорени знак (два узајамна топовска хица са паузом) уследио је громовити јуриш српске коњице под командом поп Луке Лазаревића. Као набујала река кад пробије брану, две хиљаде српских коњаника у јуришу су дизали облаке прашине, а сабље су севале као пламене муње. Чим је коњица изашла из шуме, раздвојила се у два дела: једно се крило предвођено поп Луком упутило шанцу, а прота Матеја Ненадовић, с другим крилом, удари на главни турски стан, који се налазио у близини моста на речици Думачи. Међу изненађеним Турцима настаде велика забуна и паника. Карађорђе, осматрајући ток коњичког јуриша, доноси одлуку да својом унутрашњом резервом из шанца, предузме одлучан напад и у садејетву са коњицом нападне турску војску с фронта и доврши њен пораз.
Капија на шанцу је отворена и кроз њу је јурнула српска пешадија у сусрет непријатељу. Нападнута једновремено с бока, позадине и фронта, турска војска је претрпевши велике губитке почела је да бежи са бојишта. Сулејман-паша је у току дана предузимао још два напада на мишарски шанац. Међутим, оба ова напада устаници су спремно дочекали и одбили. У другом нападу предузетом око подне, поред пешадије учествује и турска коњица предвођена Кулин-капетаном. Случај је хтео да се у току најжешћег боја сусретну храбри „ђаурски поп“ Лука Лазаревић и крајишки Кулин-капетан, који је сматрао за дужност своје вере и части да одруби главу српском попу. Чим се виде, они се познају и полете један на другога. Кубуре изневере обојицу. Поп Лука тргне сабљу, али је Кулин дочека и пребије на двоје, стеше му кожу с темена и љуто га рани. Видећи да је рањен и да ће погинути, поп Лука удари ногом у трбух једног Турчина који му се пришуњао и притера свога коња до Кулиновог, те Кулина, гвозденом шипком за чишћење пушке (харбијом), удари тако снажно по глави да га је свог облила крв. У међувремену поп Лука добије још две ране у десну руку. Скупивши сву снагу, сјаше с коња и сав крвав склони се у оближњу шуму. Ту га обузе несвестица. У покушају да спасе Луку погибе Теодор Драгићевић из Жабара, а његови момци плотуном убише Кулин-капетана. (Неки подаци говоре да је његово право име Мехмед Куленовић и да је сахрањен у Јањи, на левој обали Дрине. Ово је вероватно учињено због велике врућине и његов леш није могао бити транспортован дубље у Босну, до Вакуфа).
Гонећи Турке, Срби су нашли крвав фес поп Луке и мислећи да је погинуо, јако су га жалили. Али у ноћ се поп Лука извукао из шуме и израњиван и крвав дође у шанац. Настала је велика радост када су старешине и војници угледали храброг команданта српске коњице.
Сви су притрчали да га љубе и да му честитају јуначке ране. Тог дана је поп Лука Лазаревић својом коњицом одлучио исход битке у којој су Срби извојевали једну од најславнијих победа у Првом устанку.
Претрпевши и у трећем нападу неуспех, око 16 часова потучена турска босанска војска почела се ужурбано повлачити према Шапцу, где су се стали утврђивати. Битка која је почела у 8 ујутру, завршена је око 18 часова увече 1/13. августа 1806. године.
(Наставак у идућем броју)
Најновији број
18. април 2024.
