Јабука
“Па крените...срећан вам пут! Бензина имате, а имате и радио станицу, па ако вам шта затреба позовите нас. Пут до Кронаха је живописан, пролази кроз Франачке шуме, предиван је да није те границе, поред ње ћете све време возит蓦 Немојте се обазирати што је уз пут бодљикава жица, минско поље и осматрачниц哦 њихова дужност је да осматрају... а та, несрећна, граница између источне и западне Немачке, пролази између кућа, њива, браће рођен哦 раздваја мајке од деце, породиц哦
И сад понеки крене, са једне на другу страну, и гину од мине, метка, а, понеко и успе. Вас двоје гледајте природу, опустите се... наши сте гости и стало нам је да уживате!“, махну им Милан.
Иза прве кривине почели су да се спуштају. Сунце зађе, четинари заклонише небо... пут води између брежуљака, уз ливад哦Тек кад сиђоше у равницу, са десне стране угледаше простор са разрованом земљом ограђен жицом; у дрвеној осматрачници стоји војник са шлемом и подигнутом пушком...
(Шта ако узвикне, и пушку усмери на њих... не, сем кликтаја орла изнад њих ““ ништа друго се није чуло.)
Одлучише да гледају лево, у остареле оморике и зраке сунца које се повремено помаља кроз њихове врхове: “Види те јабуке!“, одушевљено узвикну жена. Супротно од граничног рова, уз ивицу пута протеже бескрајни низ, ниских, јабукових стабала; гране са узрелим плодовима спустиле се до траве:
Боже... како су дивне, кад бих смела само једн󓦓, бојажљиво се обазирући мислила је жена.
Убрзо стигоше, у Кронах, стари град трговачким језгром. Ауто оставише испод зидина, потом пођоше у разгледање фасада баркног и ренесанс-стила... На изласку из Горњег града налази се велика радња. Ушли су, погледали и купили само једну ствар коју човек стави на задње седиште.Кренуше назад да стигну пре мрака.
Дрворед са јабукама им је са десне стране, а граница са лев哦
“Шта, жедна си, да убереш јабуку! Боже сачувај, што не рече у граду, па да попијеш нешто, већ и купујеш, остаде с оним будилником, па чекаш да га трговац проба, гланца, навија“¦ и, сад, кажеш да си жедна, а не мислиш, да ОНАЈ горе, у осматрачници, гледа, и види - с в е, ни бубица му не може промаћи камоли, возило или пешак, ОН нас, посматра непрекидно. И сад, има двоглед, можда, преко мушице пушчане, нас гледа“¦ Мораш се претрпет蓦 да убереш јабуку! Заборави, женска главо, у туђој смо земљи на граници две Немачке, између је минско поље и бодљикава жица, све до пута којим се возимо. Онај, на осматрачници, не зна шта ти хоћеш... Ама, НЕ ЗНА, ОН, да ти хоћеш да узбереш јабуку крај пута, ничију јабуку (ко каже да је ничија - све је нечије!). Он је, жено, војник-граничар „програмиран“ да пуца на све што му се учини сумњиво, чујеш ли, шта ти говорим? Ћути и трпи... кад у граду не узе воду...“
Испред њих је празан пут; дрворед јабука отегао се, унедоглед; отежале од узрелих црвених плодова, гране им се спустиле, поврх, сувих влати траве изникле уз коловозну траку...
Сунце зађе за брдо; црвени одсјај заогрну четинаре, позлати им ресе.
Кад кренуше узбрдо мотор аутомобила поче да брекће; тишину прекида крчање из радио станице; убрзо зачуше Миланов глас:
“Где сте, гости, јесте ли близу куће, вечера је при крају. Шта, жедна је... да убере јабуку крај пута...
Па, нека је убере! То је, бре, само јабука, а не бегунац! Зашто, жена, да буде жедна, побогу?!“, изговори у једном даху:
“Боже, Боже, шта ли сам ја Богу згрешио, да ме ово снађе“¦ Ал“™ због Милана, само због Милана, ово чиним, не због тебе, никак Сад ме слушај пажљив кад стигнемо у празан простор, мислим на онај, између два граничара, одузећу гас (стати, нећу!), а ти кроз прозор, одмах убери, ту, проклету, јабуку! Брррзом, брзином... жено, жено, ниси свесна колико ризикујемо, ма, пусти, Милана, он тако каже да нас не поплаш蓦 Пппсст, тишина! Успоравам... још мал “˜ајде сад... Ајде, ЖЕНО!“
Пригушеним гласом рече јој мушкарац... Она брзо испружи руку кроз прозор у правцу најниже гране са најближом јабуком: “Само мало, још саа“¦“, шапуће, и док јој прсти обухватају глатку воћку... тог трена кроз ваздух се проломи пискаво-вриштећи звук: Фиијуу! Фијууу! Фииијуу...
“АЛАРМ! Јабука је повезана са алармом... Сад смо готови!“, панично узвикну човек:
“Неее... НИЈЕ АЛАРМ, човече! Смири се... н и ј е аларм, већ - б у д и л н и к! Будилник звони, сећаш се да га је трговац, пробао, па навио да звони.... Сећаш се.“ говори жена, а лице јој сјајно од зноја.
“И, ја сам уплашена... срце ми, још у грлу, ух, како јако звони, не зна쓦 где ли се искључује?“
“Ма, тресни, по “ушима“ проклети сат... Уплашена... хм, ти уплашена, а, шта мислиш како је мени...?
Ал“™ ““ нека, тако ми и треба кад слушам жену, а не сопствени разум.“, изговори, па притисну папучицу за гас, удаљавајући се све брже и бреже...
Звук мотора нарушава тишину. Жена и мушкарац ћуте загледани у пут испред себе.
Тек кад прођоше лакат-кривину, човек са олакшањем уздахну, и забаци се на седиште:
“Јабука! Хм... једва чекам да кажем Милану, да ова, беше жешћа, него - рајска!“
И сад понеки крене, са једне на другу страну, и гину од мине, метка, а, понеко и успе. Вас двоје гледајте природу, опустите се... наши сте гости и стало нам је да уживате!“, махну им Милан.
Иза прве кривине почели су да се спуштају. Сунце зађе, четинари заклонише небо... пут води између брежуљака, уз ливад哦Тек кад сиђоше у равницу, са десне стране угледаше простор са разрованом земљом ограђен жицом; у дрвеној осматрачници стоји војник са шлемом и подигнутом пушком...
(Шта ако узвикне, и пушку усмери на њих... не, сем кликтаја орла изнад њих ““ ништа друго се није чуло.)
Одлучише да гледају лево, у остареле оморике и зраке сунца које се повремено помаља кроз њихове врхове: “Види те јабуке!“, одушевљено узвикну жена. Супротно од граничног рова, уз ивицу пута протеже бескрајни низ, ниских, јабукових стабала; гране са узрелим плодовима спустиле се до траве:
Боже... како су дивне, кад бих смела само једн󓦓, бојажљиво се обазирући мислила је жена.
Убрзо стигоше, у Кронах, стари град трговачким језгром. Ауто оставише испод зидина, потом пођоше у разгледање фасада баркног и ренесанс-стила... На изласку из Горњег града налази се велика радња. Ушли су, погледали и купили само једну ствар коју човек стави на задње седиште.Кренуше назад да стигну пре мрака.
Дрворед са јабукама им је са десне стране, а граница са лев哦
“Шта, жедна си, да убереш јабуку! Боже сачувај, што не рече у граду, па да попијеш нешто, већ и купујеш, остаде с оним будилником, па чекаш да га трговац проба, гланца, навија“¦ и, сад, кажеш да си жедна, а не мислиш, да ОНАЈ горе, у осматрачници, гледа, и види - с в е, ни бубица му не може промаћи камоли, возило или пешак, ОН нас, посматра непрекидно. И сад, има двоглед, можда, преко мушице пушчане, нас гледа“¦ Мораш се претрпет蓦 да убереш јабуку! Заборави, женска главо, у туђој смо земљи на граници две Немачке, између је минско поље и бодљикава жица, све до пута којим се возимо. Онај, на осматрачници, не зна шта ти хоћеш... Ама, НЕ ЗНА, ОН, да ти хоћеш да узбереш јабуку крај пута, ничију јабуку (ко каже да је ничија - све је нечије!). Он је, жено, војник-граничар „програмиран“ да пуца на све што му се учини сумњиво, чујеш ли, шта ти говорим? Ћути и трпи... кад у граду не узе воду...“
Испред њих је празан пут; дрворед јабука отегао се, унедоглед; отежале од узрелих црвених плодова, гране им се спустиле, поврх, сувих влати траве изникле уз коловозну траку...
Сунце зађе за брдо; црвени одсјај заогрну четинаре, позлати им ресе.
Кад кренуше узбрдо мотор аутомобила поче да брекће; тишину прекида крчање из радио станице; убрзо зачуше Миланов глас:
“Где сте, гости, јесте ли близу куће, вечера је при крају. Шта, жедна је... да убере јабуку крај пута...
Па, нека је убере! То је, бре, само јабука, а не бегунац! Зашто, жена, да буде жедна, побогу?!“, изговори у једном даху:
“Боже, Боже, шта ли сам ја Богу згрешио, да ме ово снађе“¦ Ал“™ због Милана, само због Милана, ово чиним, не због тебе, никак Сад ме слушај пажљив кад стигнемо у празан простор, мислим на онај, између два граничара, одузећу гас (стати, нећу!), а ти кроз прозор, одмах убери, ту, проклету, јабуку! Брррзом, брзином... жено, жено, ниси свесна колико ризикујемо, ма, пусти, Милана, он тако каже да нас не поплаш蓦 Пппсст, тишина! Успоравам... још мал “˜ајде сад... Ајде, ЖЕНО!“
Пригушеним гласом рече јој мушкарац... Она брзо испружи руку кроз прозор у правцу најниже гране са најближом јабуком: “Само мало, још саа“¦“, шапуће, и док јој прсти обухватају глатку воћку... тог трена кроз ваздух се проломи пискаво-вриштећи звук: Фиијуу! Фијууу! Фииијуу...
“АЛАРМ! Јабука је повезана са алармом... Сад смо готови!“, панично узвикну човек:
“Неее... НИЈЕ АЛАРМ, човече! Смири се... н и ј е аларм, већ - б у д и л н и к! Будилник звони, сећаш се да га је трговац, пробао, па навио да звони.... Сећаш се.“ говори жена, а лице јој сјајно од зноја.
“И, ја сам уплашена... срце ми, још у грлу, ух, како јако звони, не зна쓦 где ли се искључује?“
“Ма, тресни, по “ушима“ проклети сат... Уплашена... хм, ти уплашена, а, шта мислиш како је мени...?
Ал“™ ““ нека, тако ми и треба кад слушам жену, а не сопствени разум.“, изговори, па притисну папучицу за гас, удаљавајући се све брже и бреже...
Звук мотора нарушава тишину. Жена и мушкарац ћуте загледани у пут испред себе.
Тек кад прођоше лакат-кривину, човек са олакшањем уздахну, и забаци се на седиште:
“Јабука! Хм... једва чекам да кажем Милану, да ова, беше жешћа, него - рајска!“
1985. „Мале приче“, Мила Старчевић (књиг
Најновији број
18. април 2024.
