МИШАРСКА БИТКА: ПОВОДОМ ДВЕСТА ДЕСЕТЕ ГОДИШЊИЦЕ (5)
Гоњење пораженог непријатеља
Поражени и деморалисани Турци окупили су се у Шапцу. Један део њих се збио у тврђави, а остали под тврђавом крај Саве. Међу њима завлада страх од могућег устаничког напада, а раздирала их је и глад. Све чешће су биле свађе и препирке око кривице за претрпљени пораз на Мишару. Многи су почели да одричу послушност Сулејман-паши Скопљаку и на своју руку да се повлаче у Босну. У шабачкој тврђави последњи су остали: Сулејман-паша Скопљак, Хасан-паша сребренички, Ћаин-паша травнички, Асан-паша бањалучки, Али-паша Видајић зворнички, а око њих се окупило нешто преплашених шабачких Турака.
Када је Карађорђе сазнао да разбијена и поражена турска војска из Шапца по друмовима бежи ка Дрини (гонећи робље и плен), одвојио је око 2.000 устаника са Мишара и под командом Стојана Чупића и Милоша Стојићевића - Поцерца упутио их у њену позадину са задатком да јој затварају све правце повлачења и да је из заседе нападају и уништавају.
По целој Мачви, по свим путевима који су из Шапца водили за Босну, а нарочито у Китогу, великој густој шуми која се простирала од Шапца до Дрине, за коју прота Матеја каже да је била тако густа „да си могао гују за реп извући“, српска одељења сачекивала су Турке затварајући им пролаза у Босну. То гоњење Турака трајало је десетак дана. У овим акцијама се нарочито истакао поред Милоша Поцерца и Стојана Чупића и прота Никола Смиљанић, чије је командно место било у Китогу. Мачвански пролази били су затрпани турским лешевима. У Китогу је Милош од Поцерја запленио све што је било Кулиново: „ту су хатови, рахтови, оружје, одело, џебана и свакојаке ствари.“ Ту је била и чувена Кулинова сабља на којој су били исписани берати Кулинове породице.
Када се овако опремљен појавио пред Карађорђем, овај рече: „Којекуде, хвала ти, млади војводо! Тако треба. Видите ли шта учини наш Милош! Овакви се Срби рађали дабогда.“
Бројни извори говоре о турском страдању код Дреновца, Богатића, Клења, Дубља, Шеварица итд. Тако се мишарски пораз турске војске довршавао у Мачви. У овим бојевима између 12. и 16. августа Турци су изгубили преко хиљаду људи од којих је само у једном дану било 219 погинулих и 200 рањених. Сем тога, било је око 300 ухваћених коња, 1.000 грла заплењених говеда и много кола жита. Српски губици су били невероватно мали, свега два борца су погинула: Илија Јовановић и Петар Благојевић.
О томе владика шабачки, Антим, јавља митрополиту Стратимировићу у Сремске Карловце 21. августа 1806. године: „Дозвао сам попа Николаја Смиљанића и писмено код мене оставио да правично овако се догодило између њи да у Мачви, у селу Клењу, 12. августа турски глава одсечено 18; други дан 14. августа у Китогу дочекани Турци од Мачвана и срећно ту разбили Турке и на плацу остало турски глава одсечено 174; за марву и за благо све је истина, како што сте чули; трећи пут 15. августа на Журави, августа 16. у селу Орашцу (Шеварице) дочека Турке Стојан Чупић са његовом кунпанијом и онда одсекли глава турски 8. Између тога трајушче битке два христијанина јесу поганули, Илија Јованович и Петар Благојевич, а још к томе истинити хабер јесмо узели да преко Дрине 100 кола рањених Турака јест превежено и сва она кола од њиове стране била.“
Исто тако митровачки прота Гаврило Исаковић обавештава митрополита Стратимировића 8. септембра 1806. године о борбама код Шапца и о повлачењу турске војске у Босну. „И тако наставшеј ношчи абије Турци зачну себе приуготовљати к путу да цјелу ношч спремали своје шаторе и прочија товари, а колибе и сјени всја попале и пред зору а бекство дадусја и поход свој предузму коре к Дреновцу покрај Саве у Босну; походјашчим им из лагера поред Саве било је чути на нашу страну Турке да једин другога позивајушче: „Хајде Мујо, хајде Ибрахиме“ а стражњи викади на предње: „Ма лакше, ма причекај, не терају те сад Сербијанци.“ И тако до Дреновца чули су се отуда куда су пут предузели.“ Затим се говори како су бежећи Турци, жене и децу шабачких Турака са собом повели и да се у току ноћи на сремачкој страни чуо плач деце.
Деветог септембра 1806. године шабачки владика Антим јавља митрополиту Стратимировићу о победи устаника код Богатића.
„Гди је таково страженије било да Турци ниједанпут пуцали нису, но само старалисја даљше бјегати. И Турака велике число мертви пало тако јербо се Сервијанци не пушкама, но само ножем секли Турке; и Турци су принуждени били све своје ствари, волове, коње, хаљине и сву богажију и товаре на колима на том мјесту заоставити и даљше бјегати; и наши су добили довољно и новаца и марве и храбро их побједили. Наши су ухватили два жива Турчина и питали их тко јошт јест Али-паша Видајић је јошт у граду Шапцу заостао, они су казали: „у граду јошт јест Али-паша Видајић из Зворника само с 500 момака, а четири паше јесу побјегли.“
Срби нису остављали на миру Турке ни са оне стране Саве, где су побегли да би се тим путем што пре домогли Босне. Тако су, крстарећи по Китогу; Стојан Чупић и Цинцар Јанко сазнали да је један паша са својим сином код Кленка прешао у Срем и са великим пленом иде у Босну. Петар Јокић, Карађорђев буљубаша, вели да је Чупић то сазнао од неког човека из Ноћаја у шанцу ироте Николе Смиљанића у Китогу. Сутрадан тај исти човек их је обавестио да је паша ноћио у Митровици и да ће уз Саву даље. Стојан Чупић и Цинцар Јанко пређу Саву и од Кузмина наставе ка Босуту, где пред крчмом затекну Турке на вечери. Плотуном оборе неколицину, а пашин син се завуче под амбар. „Цинцар Јанко му виче да изађе, а кад не хтедне, он се сам завуче те га убије пиштољем, па га извуче напоље. Ту покупе што нађу турско, па се врате натраг у Мачву.“ Ускоро је Карађорђу стигао протест аустријске владе због повреде њене територије.
Карађорђе је са Мишара отишао у Остружницу где се на Велику Госпођу 15. августа са делом војске причестио: „Баш ми бесмо на ручку, кад стигоше два момка и доведоше Господару једног хата као горску вилу. То су Чупић и они други из Мачве послали Господару на дар, а отели су га од оног пашиног сина којега су погубили у Босуту,“ каже у својим причањима Петар Јокић. Други извори бележе да је Цинцар Јанко са Лазаром Мутапом у Босуту убио озлоглашеног турског војсковођу Острочкапетана, док је Стојан Чупић гонећи Турке погубио чувеног Мулу Сарајлију. Босански везир Бећир-паша овако је Босни објавио пораз велике турске ордије на Мишару: „Од пре неколико времена српски одметници су се окупили на четири стране. Сада су се на једно место збили и с мноштво војске ударише на шабачку ордију и након велике битке потискоше муслимане. Уздали смо се у бога да ће напред речене проклетнике разбити и победити, али пошто је њих много, они се непрестано скупљају, и ударају и наваљују на праведнике. Да бог сачува нашу браћу ратоборнике од муке и њихове навале, да не би били разбијени, и због тога је од војске дужност притећи им у помоћ.“
Значај и последице битке
За Мишарску битку су посебно били заинтересовани аустријски генерали. Они су битку посма трали на неколико начина. Са сремске стране, на обали Саве, био је уздигнут „дирек с клиновима на ком је стајао један човек и показивао свако позорје које су одмах рапортирали вишој власти (у Беч).“ Мање је познато да је за време боја близу шанца, где се улогорио Карађорђе, била подигнута висока осматрачница на коју су Турци довели аустријске генерале да присуствују току битке и „победи“ над устаницима.
Поред тога, на другој сремској обали Саве, искупило се мноштво нашег живља да посматра битку. После катастрофалног пораза Турака, задивљени аустријски официри пришли су Карађорђу и његовим војводама, честитали им победу и нагласили да је она ремек дело војне вештине коју не би извели много школованији генерали.
Зна се да су током читавог месеца августа погранични аустријски официри у својим поверљивим извештајима јављали у Беч о „страшном и потпуном поразу“ који су Турци доживели у Србији. „Бечке новине“ доносе вест о Србији и српским победама, а о њима пишу и француске новине. Ипак, тачни губици у Боју на Мишару нису утврђени. Према аустријским извештајима, на Мишару је погинуло 6.000 Турака, а у гоњењима после боја још толико. Аустријски генерал Венцел, извештавајући Ратни савет у Бечу о исходу борбе између српских устаника и босанске турске војске, јавио је да је у Србији погинуло 16 турских капетана само из западне Босне и да је већина турске војске побијена, а тек да је један мали део успео да умакне у Шабац, али и тај део је после знатно страдао од српских гоњења. Од виђенијих турских првака и старешина погинули су: Кулин Капетан, Синан-паша Сирчић, капетан Видајић, капетан од Дервена и други.
Победу на Мишару одлучио је правилан распоред устаничких снага, добро замипхљен и мајсторски остварен маневар коњице и унутрашње резерве, као и сјајне војничке врлине устаничке војске која се херојски борила с надмоћнијим непријатељем. Овом победом устаници су за дуже време отклонили опасност од турских упада из Босне. Истовремено, устаницима је дата могућност да известан део својих снага са Дрине пребаце на Мораву којој је у то време претила велика опасност од напада турске јужне војске. Победа на Мишару, поред осталог, била је од великог моралног значаја. Она је охрабрујуће одјекнула широм Србије и подигла морал, самопоуздање и веру у коначну победу над непријатељем.
Овом победом Карађорђев ауторитет и углед устаничке војске у народу и свету нагло су порасли. О томе сведоче и речи Наполеона Бонапарте. Наиме, он је после Битке код Асперна 1810. године упитао своје генерале и маршале шта мисле ко је највећи војсковођа њиховог времена, они једногласно одговорише па Ви ваше величанство. Наполеон се био прогласио за цара. Не, нисам ја! Лако је мени са оваком војском и опремом да имам успеха. Међутим, тамо на Балкану живи Црни Ђорђе, који је побунио своје чобане и са трешњевим топовима ломи темеље Османлиског царства. Он је највећи војсковођа!
Пошто је турска босанска војска била онеспособљена за ма какву озбиљну акцију, а турска јужна војска се била приближила Делиграду, то је Карађорђе средином августа већим делом снаге са Дрине похитао у помоћ војсци на Морави. Тамо је разбио офанзиву турске војске под командом Ибрахим-паше.
О последицама Мишарске битке може се и овако размишљати. Наиме, да је Сулејман-паша Скопљак са бројном војском преко Шапца и Бељина продро у Београд и утврдио се у Калемегданској тврђави, устаници свакако не би могли у децембру 1806. заузети Београд, а у јануару 1807. године Шабац. Заузимањем ових градова они су овладали целим Београдским пашалуком и седам година у слободи обнављали српску државу изграђујући своје органе власти.
Навикнути на живот у слободи, Срби се нису мирили са новом турском влашћу, која је дошла после војничког слома Првог српскогустанка, већ су подигли Други устанак, чије су тековине биле трајне.
Победу Срба на Мишару опевао је и најчувенији српски гуслар Филип Вишњић. Бој на Мишару се збио пре његовог доласка у Србију. Он је разбаштињен, разогњиштен и ослепљен као избеглица из Босне прешао Дрину 1809. године. Филип Вишњић је у збегу Срба из Семберије побегао у Лозницу. У Подрињу је осетио дух Првог српског устанка и он га је инспирисао да својим песмама соколи “куку и мотику“ побуњену рају, која је својом борбом задивљивала свет. Ишао је по устаничким логорима и шанчевима, обилазио војводе и познате јунаке и прикупљао податке о којима је после певао.
Свих десет његових песама које говоре о устанку у Подрињу Његош је сврстао у “Огледало српско“. Оне опевају главне личности и догађаје из Мачве, Подриња, Рађевине. крајеве где се Вишњић највише кретао, док остале крајеве и јунаке врло мало и ретко, само узгред помиње.
У Подриње је дошао три године после Мишарске битке и то је можда разлог што нам историју овог боја причају они гавранови у његовој песми, који однекуда Мачву прелетеше, Дрину пребродише и Босну прејездише. Они кади Кулиновој поручише, поред осталог, да храни сина и шаље на војску, „јер Србија се умирит“™ не може.“ И стварно, измирења више није могло бити. Сва српска села, сва српска срца, сви српски лугови, сва поља и ливаде, све планине српске, као да су клицале истом поруком коју је добила када Кулинова.
Када је Карађорђе сазнао да разбијена и поражена турска војска из Шапца по друмовима бежи ка Дрини (гонећи робље и плен), одвојио је око 2.000 устаника са Мишара и под командом Стојана Чупића и Милоша Стојићевића - Поцерца упутио их у њену позадину са задатком да јој затварају све правце повлачења и да је из заседе нападају и уништавају.
По целој Мачви, по свим путевима који су из Шапца водили за Босну, а нарочито у Китогу, великој густој шуми која се простирала од Шапца до Дрине, за коју прота Матеја каже да је била тако густа „да си могао гују за реп извући“, српска одељења сачекивала су Турке затварајући им пролаза у Босну. То гоњење Турака трајало је десетак дана. У овим акцијама се нарочито истакао поред Милоша Поцерца и Стојана Чупића и прота Никола Смиљанић, чије је командно место било у Китогу. Мачвански пролази били су затрпани турским лешевима. У Китогу је Милош од Поцерја запленио све што је било Кулиново: „ту су хатови, рахтови, оружје, одело, џебана и свакојаке ствари.“ Ту је била и чувена Кулинова сабља на којој су били исписани берати Кулинове породице.
Када се овако опремљен појавио пред Карађорђем, овај рече: „Којекуде, хвала ти, млади војводо! Тако треба. Видите ли шта учини наш Милош! Овакви се Срби рађали дабогда.“
Бројни извори говоре о турском страдању код Дреновца, Богатића, Клења, Дубља, Шеварица итд. Тако се мишарски пораз турске војске довршавао у Мачви. У овим бојевима између 12. и 16. августа Турци су изгубили преко хиљаду људи од којих је само у једном дану било 219 погинулих и 200 рањених. Сем тога, било је око 300 ухваћених коња, 1.000 грла заплењених говеда и много кола жита. Српски губици су били невероватно мали, свега два борца су погинула: Илија Јовановић и Петар Благојевић.
О томе владика шабачки, Антим, јавља митрополиту Стратимировићу у Сремске Карловце 21. августа 1806. године: „Дозвао сам попа Николаја Смиљанића и писмено код мене оставио да правично овако се догодило између њи да у Мачви, у селу Клењу, 12. августа турски глава одсечено 18; други дан 14. августа у Китогу дочекани Турци од Мачвана и срећно ту разбили Турке и на плацу остало турски глава одсечено 174; за марву и за благо све је истина, како што сте чули; трећи пут 15. августа на Журави, августа 16. у селу Орашцу (Шеварице) дочека Турке Стојан Чупић са његовом кунпанијом и онда одсекли глава турски 8. Између тога трајушче битке два христијанина јесу поганули, Илија Јованович и Петар Благојевич, а још к томе истинити хабер јесмо узели да преко Дрине 100 кола рањених Турака јест превежено и сва она кола од њиове стране била.“
Исто тако митровачки прота Гаврило Исаковић обавештава митрополита Стратимировића 8. септембра 1806. године о борбама код Шапца и о повлачењу турске војске у Босну. „И тако наставшеј ношчи абије Турци зачну себе приуготовљати к путу да цјелу ношч спремали своје шаторе и прочија товари, а колибе и сјени всја попале и пред зору а бекство дадусја и поход свој предузму коре к Дреновцу покрај Саве у Босну; походјашчим им из лагера поред Саве било је чути на нашу страну Турке да једин другога позивајушче: „Хајде Мујо, хајде Ибрахиме“ а стражњи викади на предње: „Ма лакше, ма причекај, не терају те сад Сербијанци.“ И тако до Дреновца чули су се отуда куда су пут предузели.“ Затим се говори како су бежећи Турци, жене и децу шабачких Турака са собом повели и да се у току ноћи на сремачкој страни чуо плач деце.
Деветог септембра 1806. године шабачки владика Антим јавља митрополиту Стратимировићу о победи устаника код Богатића.
„Гди је таково страженије било да Турци ниједанпут пуцали нису, но само старалисја даљше бјегати. И Турака велике число мертви пало тако јербо се Сервијанци не пушкама, но само ножем секли Турке; и Турци су принуждени били све своје ствари, волове, коње, хаљине и сву богажију и товаре на колима на том мјесту заоставити и даљше бјегати; и наши су добили довољно и новаца и марве и храбро их побједили. Наши су ухватили два жива Турчина и питали их тко јошт јест Али-паша Видајић је јошт у граду Шапцу заостао, они су казали: „у граду јошт јест Али-паша Видајић из Зворника само с 500 момака, а четири паше јесу побјегли.“
Срби нису остављали на миру Турке ни са оне стране Саве, где су побегли да би се тим путем што пре домогли Босне. Тако су, крстарећи по Китогу; Стојан Чупић и Цинцар Јанко сазнали да је један паша са својим сином код Кленка прешао у Срем и са великим пленом иде у Босну. Петар Јокић, Карађорђев буљубаша, вели да је Чупић то сазнао од неког човека из Ноћаја у шанцу ироте Николе Смиљанића у Китогу. Сутрадан тај исти човек их је обавестио да је паша ноћио у Митровици и да ће уз Саву даље. Стојан Чупић и Цинцар Јанко пређу Саву и од Кузмина наставе ка Босуту, где пред крчмом затекну Турке на вечери. Плотуном оборе неколицину, а пашин син се завуче под амбар. „Цинцар Јанко му виче да изађе, а кад не хтедне, он се сам завуче те га убије пиштољем, па га извуче напоље. Ту покупе што нађу турско, па се врате натраг у Мачву.“ Ускоро је Карађорђу стигао протест аустријске владе због повреде њене територије.
Карађорђе је са Мишара отишао у Остружницу где се на Велику Госпођу 15. августа са делом војске причестио: „Баш ми бесмо на ручку, кад стигоше два момка и доведоше Господару једног хата као горску вилу. То су Чупић и они други из Мачве послали Господару на дар, а отели су га од оног пашиног сина којега су погубили у Босуту,“ каже у својим причањима Петар Јокић. Други извори бележе да је Цинцар Јанко са Лазаром Мутапом у Босуту убио озлоглашеног турског војсковођу Острочкапетана, док је Стојан Чупић гонећи Турке погубио чувеног Мулу Сарајлију. Босански везир Бећир-паша овако је Босни објавио пораз велике турске ордије на Мишару: „Од пре неколико времена српски одметници су се окупили на четири стране. Сада су се на једно место збили и с мноштво војске ударише на шабачку ордију и након велике битке потискоше муслимане. Уздали смо се у бога да ће напред речене проклетнике разбити и победити, али пошто је њих много, они се непрестано скупљају, и ударају и наваљују на праведнике. Да бог сачува нашу браћу ратоборнике од муке и њихове навале, да не би били разбијени, и због тога је од војске дужност притећи им у помоћ.“
Значај и последице битке
За Мишарску битку су посебно били заинтересовани аустријски генерали. Они су битку посма трали на неколико начина. Са сремске стране, на обали Саве, био је уздигнут „дирек с клиновима на ком је стајао један човек и показивао свако позорје које су одмах рапортирали вишој власти (у Беч).“ Мање је познато да је за време боја близу шанца, где се улогорио Карађорђе, била подигнута висока осматрачница на коју су Турци довели аустријске генерале да присуствују току битке и „победи“ над устаницима.
Поред тога, на другој сремској обали Саве, искупило се мноштво нашег живља да посматра битку. После катастрофалног пораза Турака, задивљени аустријски официри пришли су Карађорђу и његовим војводама, честитали им победу и нагласили да је она ремек дело војне вештине коју не би извели много школованији генерали.
Зна се да су током читавог месеца августа погранични аустријски официри у својим поверљивим извештајима јављали у Беч о „страшном и потпуном поразу“ који су Турци доживели у Србији. „Бечке новине“ доносе вест о Србији и српским победама, а о њима пишу и француске новине. Ипак, тачни губици у Боју на Мишару нису утврђени. Према аустријским извештајима, на Мишару је погинуло 6.000 Турака, а у гоњењима после боја још толико. Аустријски генерал Венцел, извештавајући Ратни савет у Бечу о исходу борбе између српских устаника и босанске турске војске, јавио је да је у Србији погинуло 16 турских капетана само из западне Босне и да је већина турске војске побијена, а тек да је један мали део успео да умакне у Шабац, али и тај део је после знатно страдао од српских гоњења. Од виђенијих турских првака и старешина погинули су: Кулин Капетан, Синан-паша Сирчић, капетан Видајић, капетан од Дервена и други.
Победу на Мишару одлучио је правилан распоред устаничких снага, добро замипхљен и мајсторски остварен маневар коњице и унутрашње резерве, као и сјајне војничке врлине устаничке војске која се херојски борила с надмоћнијим непријатељем. Овом победом устаници су за дуже време отклонили опасност од турских упада из Босне. Истовремено, устаницима је дата могућност да известан део својих снага са Дрине пребаце на Мораву којој је у то време претила велика опасност од напада турске јужне војске. Победа на Мишару, поред осталог, била је од великог моралног значаја. Она је охрабрујуће одјекнула широм Србије и подигла морал, самопоуздање и веру у коначну победу над непријатељем.
Овом победом Карађорђев ауторитет и углед устаничке војске у народу и свету нагло су порасли. О томе сведоче и речи Наполеона Бонапарте. Наиме, он је после Битке код Асперна 1810. године упитао своје генерале и маршале шта мисле ко је највећи војсковођа њиховог времена, они једногласно одговорише па Ви ваше величанство. Наполеон се био прогласио за цара. Не, нисам ја! Лако је мени са оваком војском и опремом да имам успеха. Међутим, тамо на Балкану живи Црни Ђорђе, који је побунио своје чобане и са трешњевим топовима ломи темеље Османлиског царства. Он је највећи војсковођа!
Пошто је турска босанска војска била онеспособљена за ма какву озбиљну акцију, а турска јужна војска се била приближила Делиграду, то је Карађорђе средином августа већим делом снаге са Дрине похитао у помоћ војсци на Морави. Тамо је разбио офанзиву турске војске под командом Ибрахим-паше.
О последицама Мишарске битке може се и овако размишљати. Наиме, да је Сулејман-паша Скопљак са бројном војском преко Шапца и Бељина продро у Београд и утврдио се у Калемегданској тврђави, устаници свакако не би могли у децембру 1806. заузети Београд, а у јануару 1807. године Шабац. Заузимањем ових градова они су овладали целим Београдским пашалуком и седам година у слободи обнављали српску државу изграђујући своје органе власти.
Навикнути на живот у слободи, Срби се нису мирили са новом турском влашћу, која је дошла после војничког слома Првог српскогустанка, већ су подигли Други устанак, чије су тековине биле трајне.
Победу Срба на Мишару опевао је и најчувенији српски гуслар Филип Вишњић. Бој на Мишару се збио пре његовог доласка у Србију. Он је разбаштињен, разогњиштен и ослепљен као избеглица из Босне прешао Дрину 1809. године. Филип Вишњић је у збегу Срба из Семберије побегао у Лозницу. У Подрињу је осетио дух Првог српског устанка и он га је инспирисао да својим песмама соколи “куку и мотику“ побуњену рају, која је својом борбом задивљивала свет. Ишао је по устаничким логорима и шанчевима, обилазио војводе и познате јунаке и прикупљао податке о којима је после певао.
Свих десет његових песама које говоре о устанку у Подрињу Његош је сврстао у “Огледало српско“. Оне опевају главне личности и догађаје из Мачве, Подриња, Рађевине. крајеве где се Вишњић највише кретао, док остале крајеве и јунаке врло мало и ретко, само узгред помиње.
У Подриње је дошао три године после Мишарске битке и то је можда разлог што нам историју овог боја причају они гавранови у његовој песми, који однекуда Мачву прелетеше, Дрину пребродише и Босну прејездише. Они кади Кулиновој поручише, поред осталог, да храни сина и шаље на војску, „јер Србија се умирит“™ не може.“ И стварно, измирења више није могло бити. Сва српска села, сва српска срца, сви српски лугови, сва поља и ливаде, све планине српске, као да су клицале истом поруком коју је добила када Кулинова.
(Наставак у идућем броју)
Најновији број
18. април 2024.
