Повратак мангулице
МЕСО НА СРПСКИ НАЧИН
Домаћа аутохтона раса свиња мангулица захваљујући медијској пажњи и ентузијазму није више у опасности да ће нестати. Међутим податак, да је знатно пре чувеног крда у Засавици, мангулица свој опоравак почела у Мачви мало је коме познат.
Први примерци стигли су у Земљорадничку задругу „Агромачва продукт“ 1996. године, укупно 28 грла, седам назимади, шест нераста и 12 крмача. Так касније су „дислоциране“ у Засавицу али тада се број попео на 120 грла, махом женских.
То је животиња која може да опстане у много тежим условима него нове расе свиња. Тражи мало и нема проблема са здравственим стањем. Може да живи у таквим условима у којима друге свиње нису у стању, преживљавају ниске температуре, високе температуре. Ипак код произвођача још постоји отклон ка држању ове расе. Један од ретких произвођача у нашем крају је шабачки алас Војислав Јовановић. Његово стадо налази се на кленачкој страни Саве.
-Определио сам се за гајење мангулице зато што је здрава, месо је квалитетније јер се и сама храни здравом храном. Почело је тако што сам хтео да породици обезбедим добро свињско месо а сада гајим и за себе и пријатеље. Понешто остане и за тржиште и пласирам га у ресторану. Није то велика производња, тренутно имам око 30 комада. Морам рећи да је врло отпорна и да никада нисам користио било коју врсту лека, чак ни против глиста. Колико су отпорне али и паметне говори и чињеница да су током поплава саме нашле адицу и на њој опстале заједно са младима. За ту адицу, колико је порасла, ни аласи нису знали до тада. Што се тиче меса, неупоредив је укус у односу на месо из продавница. Једина мана је што се преглед ради дигестијом па је нешто скупљи, прича Јовановић и додаје да је један од најукуснијих специјалитета које је јео црна џигерица мангулице у марамици, на роштиљу.
Постоје истраживања која кажу да оне имају такозване здраве масне киселине, које много мање утичу на развој холестерола код људи. Квалитетнијег су укуса у односу на свиње које су увезене или стваране код нас. Мангулица има разних, беле, ласасте. Што је занимљиво имају „ливрејисану“ прасад, која су шарена као дивље свиње. Обично се не гаје у оборима већ на отвореном простору. Ту су велике могућности да дођу у контакт са дивљим животињама па чак и да дође до хибридизације између домаћих и дивљих свиња. Зато се и ради преглед меса на трихинелозу дигестијом.
Први примерци стигли су у Земљорадничку задругу „Агромачва продукт“ 1996. године, укупно 28 грла, седам назимади, шест нераста и 12 крмача. Так касније су „дислоциране“ у Засавицу али тада се број попео на 120 грла, махом женских.
То је животиња која може да опстане у много тежим условима него нове расе свиња. Тражи мало и нема проблема са здравственим стањем. Може да живи у таквим условима у којима друге свиње нису у стању, преживљавају ниске температуре, високе температуре. Ипак код произвођача још постоји отклон ка држању ове расе. Један од ретких произвођача у нашем крају је шабачки алас Војислав Јовановић. Његово стадо налази се на кленачкој страни Саве.
-Определио сам се за гајење мангулице зато што је здрава, месо је квалитетније јер се и сама храни здравом храном. Почело је тако што сам хтео да породици обезбедим добро свињско месо а сада гајим и за себе и пријатеље. Понешто остане и за тржиште и пласирам га у ресторану. Није то велика производња, тренутно имам око 30 комада. Морам рећи да је врло отпорна и да никада нисам користио било коју врсту лека, чак ни против глиста. Колико су отпорне али и паметне говори и чињеница да су током поплава саме нашле адицу и на њој опстале заједно са младима. За ту адицу, колико је порасла, ни аласи нису знали до тада. Што се тиче меса, неупоредив је укус у односу на месо из продавница. Једина мана је што се преглед ради дигестијом па је нешто скупљи, прича Јовановић и додаје да је један од најукуснијих специјалитета које је јео црна џигерица мангулице у марамици, на роштиљу.
Постоје истраживања која кажу да оне имају такозване здраве масне киселине, које много мање утичу на развој холестерола код људи. Квалитетнијег су укуса у односу на свиње које су увезене или стваране код нас. Мангулица има разних, беле, ласасте. Што је занимљиво имају „ливрејисану“ прасад, која су шарена као дивље свиње. Обично се не гаје у оборима већ на отвореном простору. Ту су велике могућности да дођу у контакт са дивљим животињама па чак и да дође до хибридизације између домаћих и дивљих свиња. Зато се и ради преглед меса на трихинелозу дигестијом.
Најновији број
18. април 2024.
