ОБНОВА ОЛИМПИЈСКИХ ИГАРА
ВИЗИЈА И САН ЈЕДНОГ БАРОНА
Да није било ентузијазма и упорности барона Пјера де Кубертена, питање да ли би Олимпијске игре икада поново оживеле у облику каквом их данас познајемо. Наилазио је на отпор, сумње, али је ипак успео после мукотрпне, вишегодишње борбе
Било је покушаја и пре рођења “оца модерног олимпизма“. Предлога и идеја обнове свечаности сличних играма било је и у 18. веку, а у 19. већ су организоване “Олимпијске игре“ и то на месту некадашњег стадиона. Најпре је имућни Грк Евангелис Зопас организовао такмичење за све Хелене, а 16 година касније, нека врста такмичења приређена су у част уласка Краља Отона у Атину. Ипак, права олимпијска прича отпочела је са де Кубертеном.
Државни лидери Француске, поверили су барону де Кубертену задатак да нађе начин како би омладина Француске имала физичко васпитање и развој, неопходни после ратног пораза од Пруса. Пјер, сањар и пацифиста, уверен да је рат бесмислен, а спорт идеално место за одмеравање снаге нација, одмах је ступио у контакт са другим државама Европе. Путовао је, налазио на истомишљенике широм Европе. Предавањем на Сорбони “Ренесанса олимпизма“, Пјер де Кубертен поставио је темеље међународног комитета. У Европи где је владао расизам, мржња међу народима, идеја заједничког такмичења није била најбоље прихваћена, али идеја је била јача од свега.
У јуну 1894. године, баш на Сорбони, одржана је оснивачка скупштина Међународног олимпијског комитета (МОК). Најважнија одлука, уз оснивање МОК ““ а, била је поново организовање Олимпијских игара, по угледу на Античке, које ће се одржавати сваке 4 године. Дозвољено је учешће само аматерима, а оснивачки акт је обухватио и спортове: атлетику (трчање, скакање, бацање, дизање терета и петобој), једрење, веслање, пливање, клизање, мачевање, рвање, бокс, коњички спорт, стрељаштво, гимнастика, бициклизам.
За првог председника Комитета, изабран је Грк Деметриос Бикелас, док је место генералног секретара припало великом Кубертену, а у руководство је ушло још 14 чланова из 10 држава.
Делегати су одлучили да прве модерне Игре буду одржане кроз две године, а у част античких игара, Атини је поверено домаћинство. Одмах се, на дневном реду, нашло и питање домаћина наредних ОИ. Овај пут, као вид захвалности Пјеру де Кубертену, престоница његове отаџбине, изабрана је за домаћина манифестације 1900. године.
Државни лидери Француске, поверили су барону де Кубертену задатак да нађе начин како би омладина Француске имала физичко васпитање и развој, неопходни после ратног пораза од Пруса. Пјер, сањар и пацифиста, уверен да је рат бесмислен, а спорт идеално место за одмеравање снаге нација, одмах је ступио у контакт са другим државама Европе. Путовао је, налазио на истомишљенике широм Европе. Предавањем на Сорбони “Ренесанса олимпизма“, Пјер де Кубертен поставио је темеље међународног комитета. У Европи где је владао расизам, мржња међу народима, идеја заједничког такмичења није била најбоље прихваћена, али идеја је била јача од свега.
У јуну 1894. године, баш на Сорбони, одржана је оснивачка скупштина Међународног олимпијског комитета (МОК). Најважнија одлука, уз оснивање МОК ““ а, била је поново организовање Олимпијских игара, по угледу на Античке, које ће се одржавати сваке 4 године. Дозвољено је учешће само аматерима, а оснивачки акт је обухватио и спортове: атлетику (трчање, скакање, бацање, дизање терета и петобој), једрење, веслање, пливање, клизање, мачевање, рвање, бокс, коњички спорт, стрељаштво, гимнастика, бициклизам.
За првог председника Комитета, изабран је Грк Деметриос Бикелас, док је место генералног секретара припало великом Кубертену, а у руководство је ушло још 14 чланова из 10 држава.
Делегати су одлучили да прве модерне Игре буду одржане кроз две године, а у част античких игара, Атини је поверено домаћинство. Одмах се, на дневном реду, нашло и питање домаћина наредних ОИ. Овај пут, као вид захвалности Пјеру де Кубертену, престоница његове отаџбине, изабрана је за домаћина манифестације 1900. године.
Д. Благојевић
Најновији број
18. април 2024.
