ВЕНАЦ ПОЉСКОГ ЦВЕЋА

Никад ми месец није био дужи. Петак никако да стигне. Последњих дана на вежбама сам био само присутан, а на предавања нисам ишао. На последње писмо ми није одговорила. А написао сам, на четири стране, да једва чекам да је видим, да се ништа није променило између нас, да моји не дозвољавају долазак сваког викенда. “Школе се тако не завршавају“, - говорили су.
Непријатна језа ми је силазила низ леђа, када сам покуцао на врата њене куће, једва чујно, три пута, и дубоко уздахнуо. Одшкринула је врата и, у моменту, широм отворила очи и уста, а затим је све пало на њеном лицу. Покушао сам да је загрлим, устукнула је корак уназад. Коракнуо сам према њој, али се она извила у страну. Гледали смо се без речи и одједном сам осетио велики умор.
“Дошао сам да те зовем на свадбу! Брат ми се жени!“ - непознатим гласом сам јој рекао.
Венац од пољског цвећа још јуче је постављен на нашу високу, жуту капију. Није се могла видети ниједна травка поред куће, а тазе креч је оштрим металима једва скинут са турске калдрме. Псе смо отерали у дно дворишта и честим повицима их спречавали да приђу ближе.
Гости само што нису стигли. Она сигурно неће доћи међу првима ““ помислио сам. Музичари су испијали ракију, стару десет година, отпечаћену за ту прилику. Спремни су били да скоче и одмах засвирају. Говорили су да воде порекло од Цицварића, заклињући се децом. Сви остали које сам знао тврдили су исто.
Прво су стигли сватови са села, закрчивши двориште, подврискивали су без муке. У силном расположењу, мене су тапшали, стезали, гурали, тако да сам једва остао на ногама. Мало су се смирили када су почели да долазе гости из града, умерено расположени, свакога су срдачно поздрављали.
Сад је време да дође она! Изашао сам на капију. Радознали свет се окупљао и придизао на прсте, у жељи да што више и боље види. У кући се расположење захуктавало, гости су се измешали и није било важно где ко седи. Вукли су ме за руке према музици и с муком сам се отргнуо од њих. Свако је певао најгласније што може, али се ипак истицао глас високог музичара са великом главом и једним зубом у доњој вилици који се љуљао напред-назад.
“Запалио лулу, пољубио булу...“
Поново сам изашао на капију. “Било је време да се ожени, доста је било лутања“ - чуо сам из даљине. “Ево девера, шта се кријеш. Мораш разбити нешто, песму само за њега!“ ““ довикивали су са свих страна. Ликови су почели да се криве и нисам их баш најјасније видео.
Отишао сам у дно дворишта.