МИОДРАГ ГАШИЋ ГАЛЕ
ЧОВЕК УМЕТНОСТИ
„По вокацији сам сликар надреализма. Овај сликарски правац даје велике могућности зато што можете да прикажете више од онога што можете да видите само у једном тренутку“, истиче активни члан Удружења уметника „Круг 10“
Опијен ликовним умећем Милића од Мачве, симболиком његовог надреализма, летећих балвана, као и већина сликара седамдесетих година прошлог века Шапчанин Миодраг Гашић Гале проналази свој сликарски рукопис којем остаје веран и до данашњих дана. Његова слика „Већ виђено“ са централним мотивом оком приказана први пут у Дому Војске Србије у Београду на републичкој изложби Савеза удружења потомака ратника Србије где је добила трећу награду 2013. године. До тада врсни музичар посвећује се, поред хармонике, својој другој љубави - сликарству.
- Одласком у пензију престао сам да се бавим музиком која ми је била додатно занимање у времену док сам активно био запослен у ХИ „Зорка“. У пензији човек ако не пронађе некакав хоби и нешто чиме ће се бавити зна да буде јако тешко. Фактички добио сам крила када сам дошао у „Круг 10“. То је средина у којој човек добије подршку, подстрек и инспирацију да ради ““ каже Гале.
Сликарство је заволео још у детињству код наставника Новице Поповића. Несумњиви таленат ка ликовој уметности наставио је да негује уз Игора Белохлавека и Маринка Марковића. Утицај стваралаштва Милића од Мачве био је видно приметан и на слици „Мотиви из Доње Борине“ презентованој 1979. године на Октобарској изложби шабачких ликовних уметника. Запажена и похваљена имала је толико личног сензибилитета већ формираног уметника да је наставак сликарске каријере био сасвим логичан. То је потврдила и прошлогодишња самостална изложба „Моја Србија“ у галерији Удружења „Круг 10“.
- Сваки човек би се обрадовао тако нечему јер имати част да се нађете у празничном броју „Гласа Подриња“ на листи најдогађаја у претходној години то би свако пожелео. За ову изложбу која је била изузетно посећена не осећам само свој лични успех. То је успех и „Круга 10“ јер фактички представља надоградњу свих оних изложби које су ми организовали.
Ретроспективна изложба била је круна тридесетшестогодишњег бављења двема захтевним артистичким вештинама које су га, свака на свој начин, водиле ка симбиози музике и сликарства изнедривши особено стваралаштво. Романтични пејзажи, идиличне пастирске сцене, ентеријери блиставих, белих зидова, мртве природе и пасторалне сцене у којима су људи срећни, весели, разиграни постају део Гашићевог сновиђења у којима заиста миришу сунцокрети, повијају се на ветру паприке и тикве окачене на зидове, шкрипи дрвена поточара, отварају капије, играју људи.
- Надреализам као сликарски правац даје велике могућности зато што можете да прикажете више од онога што човек може да види само у једном тренутку. Можете да забележите читав један период.
Настајући у тренутку инспирације слике доносе својеврсне поруке које се посматрачу откривају проницањем у ауторов уметнички рукопис на коме је све разиграно осим површине воде у којој се огледа цео узаврели свет облика и боја.
- Мање-више временски радим дуго. Откако сам у пензији имам довољно времена да могу да се посветим свакој слици. Било је ту слика које сам једноставно склонио јер нисам био задовољан када сам их урадио. Морао сам да их прерадим. На моју срећу тих слика је било мање у односу на број који сам до сада урадио.
Човек уметности, додирнут, како је једном приликом рекао пријатељ Зоран Пантелић Зоки, „Милићевом руком по десном рамену, а руком Саве Стојкова по левом“, предаје се свему што ради са великим жаром.
- Жао ми је што се у сликарству нисам раније активирао. Музика је таква врста уметности и посла која је изискивала доста времена. Истовремено сам радио и са децом у оквиру индивидуалне наставе и са три, тада позната дечја хора „Нови звуци“, „Дијаманти“ и „Стари град“. Кроз моју школу прошло је око шездесеторо деце. Међу онима који и дан-данас свирају је и Жељко Рељић који има успешну каријеру у Бечу.
Као круна педагошког рада са децом у скорије време биће и објављена стручна књига о хармоници и музици уз коју стасавале генерације Галових ученика.
- Нажалост, у музичким школама нема одсек за изворну народну музику. Управо томе сам се посветио у раду са децом. Учио сам их поред свирања на хармоници како да наступе на бини, поставци инструмената, кореографији, начину облачења и свему ономе што ће допринети свеопштем утиску. Многи од њих су и данас у културно-уметничким друштвима попут „Абрашевића“ и „Хајдук Станка“.
Окушао се Гале у дечаштву и у цртању карикатура. Илустрације Тарзана и Милоша Обилића нису сачуване, али су у пар бројева „Гласа Подриња“ из седамдесетих година остале трајно забележене.
- Карикатуре у „Гласу Подриња“ излазиле су заједно са радовима браће Лукић у то време. Један број су они радили, један ја. Међутим, нисам дуго остао у томе. Интересантно је колико је тај део сликарског, тачније цртања био присутан у мом животу. Док сам још био ученик Учитељске школе у Музеју сам радио три године на исцртавању картица са ископина. Како сам дете из радничке породице то је за мене био пристојан хонорар. Корисно и лепо спојено у једну целину. И ту сам нашао себе. Моје карикатуре објављене су и у тринаестом броју часописа „Еон“ Стрип удружења „Биберче“.
Држећи се сопствене крилатице да човек треба да устане рано како би дуже живео Гале наставља својим уметничким стазама доказујући да никада није касно остварити све своје снове.
КРАТКА БИОГРАФИЈА
Миодраг Гашић Гале рођен је 10. 8. 1949. године у Шапцу. По завршетку Учитељске школе почиње да ради у ХИ „Зорка“ на месту референта за образовање, затим референта за културу, а на крају радног века као стручни сарадник у синдикату. Од 1979. године активно излаже на колективним изложбама. Прва самостална изложба „Моја Србија“ одржана у галерији Удружења „Круг 10“ 2015. године. Члан УЛСШ и Удружења „Круг 10“.
НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА
Трећа награда за најлепшу слику „Већ виђено“, Дом војске, Београд (2013), Диплома за „Последњи мачвански дреш“, ИВ Балатон, Мађарска (2014), Похвала за „Предворички сунцокрети“, ЛЏ Мајски сусрети аматера, Београд (2015), жирирана минијатура у уљу „Петларење“, 13. Бијенале уметности у минијатури, Вилле-Марие, Квебек, Канада (2016).
Мирна, водена огледала су Гашић. Уметник који посматра, сања и бележи. Тако настају слике препуне емотивног набоја, смирене педантним, лазурним потезом аутора, обојеним дугиним спектром. То су композиције постављене у виртуелну кружницу са, до перфекције изведеним мотивима старог крова, виолине или књиге. Стваралаштво храбро, стилски и тематски доследно спроведено је само део приче о лепом, о Гашићевом свету постављеном „негде, ту испод дуге“, Галовој Србији.
Иванка Трифуновић, историчар уметности
- Одласком у пензију престао сам да се бавим музиком која ми је била додатно занимање у времену док сам активно био запослен у ХИ „Зорка“. У пензији човек ако не пронађе некакав хоби и нешто чиме ће се бавити зна да буде јако тешко. Фактички добио сам крила када сам дошао у „Круг 10“. То је средина у којој човек добије подршку, подстрек и инспирацију да ради ““ каже Гале.
Сликарство је заволео још у детињству код наставника Новице Поповића. Несумњиви таленат ка ликовој уметности наставио је да негује уз Игора Белохлавека и Маринка Марковића. Утицај стваралаштва Милића од Мачве био је видно приметан и на слици „Мотиви из Доње Борине“ презентованој 1979. године на Октобарској изложби шабачких ликовних уметника. Запажена и похваљена имала је толико личног сензибилитета већ формираног уметника да је наставак сликарске каријере био сасвим логичан. То је потврдила и прошлогодишња самостална изложба „Моја Србија“ у галерији Удружења „Круг 10“.
- Сваки човек би се обрадовао тако нечему јер имати част да се нађете у празничном броју „Гласа Подриња“ на листи најдогађаја у претходној години то би свако пожелео. За ову изложбу која је била изузетно посећена не осећам само свој лични успех. То је успех и „Круга 10“ јер фактички представља надоградњу свих оних изложби које су ми организовали.
Ретроспективна изложба била је круна тридесетшестогодишњег бављења двема захтевним артистичким вештинама које су га, свака на свој начин, водиле ка симбиози музике и сликарства изнедривши особено стваралаштво. Романтични пејзажи, идиличне пастирске сцене, ентеријери блиставих, белих зидова, мртве природе и пасторалне сцене у којима су људи срећни, весели, разиграни постају део Гашићевог сновиђења у којима заиста миришу сунцокрети, повијају се на ветру паприке и тикве окачене на зидове, шкрипи дрвена поточара, отварају капије, играју људи.
- Надреализам као сликарски правац даје велике могућности зато што можете да прикажете више од онога што човек може да види само у једном тренутку. Можете да забележите читав један период.
Настајући у тренутку инспирације слике доносе својеврсне поруке које се посматрачу откривају проницањем у ауторов уметнички рукопис на коме је све разиграно осим површине воде у којој се огледа цео узаврели свет облика и боја.
- Мање-више временски радим дуго. Откако сам у пензији имам довољно времена да могу да се посветим свакој слици. Било је ту слика које сам једноставно склонио јер нисам био задовољан када сам их урадио. Морао сам да их прерадим. На моју срећу тих слика је било мање у односу на број који сам до сада урадио.
Човек уметности, додирнут, како је једном приликом рекао пријатељ Зоран Пантелић Зоки, „Милићевом руком по десном рамену, а руком Саве Стојкова по левом“, предаје се свему што ради са великим жаром.
- Жао ми је што се у сликарству нисам раније активирао. Музика је таква врста уметности и посла која је изискивала доста времена. Истовремено сам радио и са децом у оквиру индивидуалне наставе и са три, тада позната дечја хора „Нови звуци“, „Дијаманти“ и „Стари град“. Кроз моју школу прошло је око шездесеторо деце. Међу онима који и дан-данас свирају је и Жељко Рељић који има успешну каријеру у Бечу.
Као круна педагошког рада са децом у скорије време биће и објављена стручна књига о хармоници и музици уз коју стасавале генерације Галових ученика.
- Нажалост, у музичким школама нема одсек за изворну народну музику. Управо томе сам се посветио у раду са децом. Учио сам их поред свирања на хармоници како да наступе на бини, поставци инструмената, кореографији, начину облачења и свему ономе што ће допринети свеопштем утиску. Многи од њих су и данас у културно-уметничким друштвима попут „Абрашевића“ и „Хајдук Станка“.
Окушао се Гале у дечаштву и у цртању карикатура. Илустрације Тарзана и Милоша Обилића нису сачуване, али су у пар бројева „Гласа Подриња“ из седамдесетих година остале трајно забележене.
- Карикатуре у „Гласу Подриња“ излазиле су заједно са радовима браће Лукић у то време. Један број су они радили, један ја. Међутим, нисам дуго остао у томе. Интересантно је колико је тај део сликарског, тачније цртања био присутан у мом животу. Док сам још био ученик Учитељске школе у Музеју сам радио три године на исцртавању картица са ископина. Како сам дете из радничке породице то је за мене био пристојан хонорар. Корисно и лепо спојено у једну целину. И ту сам нашао себе. Моје карикатуре објављене су и у тринаестом броју часописа „Еон“ Стрип удружења „Биберче“.
Држећи се сопствене крилатице да човек треба да устане рано како би дуже живео Гале наставља својим уметничким стазама доказујући да никада није касно остварити све своје снове.
КРАТКА БИОГРАФИЈА
Миодраг Гашић Гале рођен је 10. 8. 1949. године у Шапцу. По завршетку Учитељске школе почиње да ради у ХИ „Зорка“ на месту референта за образовање, затим референта за културу, а на крају радног века као стручни сарадник у синдикату. Од 1979. године активно излаже на колективним изложбама. Прва самостална изложба „Моја Србија“ одржана у галерији Удружења „Круг 10“ 2015. године. Члан УЛСШ и Удружења „Круг 10“.
НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА
Трећа награда за најлепшу слику „Већ виђено“, Дом војске, Београд (2013), Диплома за „Последњи мачвански дреш“, ИВ Балатон, Мађарска (2014), Похвала за „Предворички сунцокрети“, ЛЏ Мајски сусрети аматера, Београд (2015), жирирана минијатура у уљу „Петларење“, 13. Бијенале уметности у минијатури, Вилле-Марие, Квебек, Канада (2016).
Мирна, водена огледала су Гашић. Уметник који посматра, сања и бележи. Тако настају слике препуне емотивног набоја, смирене педантним, лазурним потезом аутора, обојеним дугиним спектром. То су композиције постављене у виртуелну кружницу са, до перфекције изведеним мотивима старог крова, виолине или књиге. Стваралаштво храбро, стилски и тематски доследно спроведено је само део приче о лепом, о Гашићевом свету постављеном „негде, ту испод дуге“, Галовој Србији.
Иванка Трифуновић, историчар уметности
О. Гавриловић
Најновији број
18. април 2024.
