СРБИЈА, КРАЉЕВИНА СХС, ЈУГОСЛАВИЈЕ, СЦГ, СРБИЈА НА ОИ
СВЕ НАШЕ ТРОБОЈКЕ
Наши преци читали су о наступима спортиста Краљевине Србије на Олимпијским играма 1912. године, дивили се причама о Леону Штукељу репрезентативцу велике Краљевине, а после рата “наши“ су били сви представници Југославија, СЦГ, да би од 2008. поново бодрили Србију, овај пут републику. У 100 година, радовали смо се 102 медаље (29 златних, 36 сребрних и 37 бронзаних).
Када је грчки краљ Ђорђе организовао пријем поводом првих модерних Олимпијских игара, један од гостију био је и наш монарх Александар Обреновић. Српски краљ присуствовао је и неким олимпијским такмичењима, а новински извештаји о посети пријатељској Краљевини били су први контакт наше јавности са идејом олимпизма.
После мајског преврата, многи официри се враћају у Србију са школовања у иностранству опчињени бројним спортским идејама. Управо они 23. фебруара 1910. године, у хотелу “Москва“ оснивају Српски олимпијски клуб (СОК), касније преименован у Српски олимпијски комитет. Све тежње постале су победничке када је СОК примљен у МОК 1912. године на заседању у Стокхолму. Председник нашег Комитета, капетан Светомир Ђукић потписује приступницу, а већ тог лета имамо и прве такмичаре под заставом Србије. Душан Милошевић, фудбалер који се, као атлетичар, надметао на 100 метара, остварио је треће време у квалификацијама (11:06), но због тровања храном одустаје од полуфинала. У маратону репрезентовао нас је Драгутин Томашевић. У конкуренцији 60 маратонаца, циљну линију прешао је 16 ““ ти.
У међуратним Играма, када већ бејасмо Краљевина СХС (од 1929. Југославија), прво су плаво ““ бело ““ црвено носили фудбалери у Антверпену 1920., медаље су освајали искључиво гимнастичари Јосип Приможич, Стане Дерганц, мушки тим, али је без премца био.....
ЛЕОН ШТУКЕЉ
Вероватно најбољи и највећи спортиста ових простора у предратном периоду и највећи гимнастичар екс Ју држава у историји. Деби је имао у Паризу 1924. године. Грациозно је изашао на борилиште у осам гимнастичких категорија, а у вишебоју и вратилу показао више од било кога другог. Новостворена држава добила је двоструког олимпијског шампиона. Да је класа вечна, Леон је показао после 4 године у Амстердаму када је поново био у врху вишебоја, овај пут трећи, али је конкуренцију “побио“ у дисциплини кругова. Осам година старији, отпутовао је у Берлин, али године нису биле препрека да и тамо досегне врх. По оцени жирија, само је један такмичар показао више од њега на круговима. Од осам предратних медаља, пет је понео Леон, врсни гимнастичар, али и дипломирани правник. Постао је први судија у историји свог завичаја, Новог Места (данашња Словенија), а приче да је током рата сарађивао са покретом генерала Драже Михаиловића, довеле су га у немилости послератне власти. Био је затваран, смењен са судијског положаја, али је радио као правни саветник. Доживео је дубоку старост, умро у 101. години у Марибору (1999. године).
Послератни период био је знатно дужи и много берићетнији за наше олимпијце. Растемо у другим спортовима и постајемо сила у колетивним дисциплинама. Иван Губијан, бацач кладива, први је носилац одличја за ФНРЈ, а први колективни спорт који је обрадовао “народе и народности“ био је фудбал. Поменути су донели сребра из Лондона 1948. године. “Златном бојом овенчани“ кући су се вратили веслачи из Хелсинкија (“™52). После неколико финалних пораза, коначно до трона, фудбалери су стигли у Риму “™60, а потом су уследиле Игре где су се подразумевало најмање два злата за “Југу“.
Посебно “плодне“ биле су 80. Као и у политици и у спорту смо знали да искористимо хладни рат. Бојкот “запада“ 1980. и “истока“ 1984. искористило смо на најлепши начин. Девет медаља из Москве и чак 18 из Лос Анђелеса факти су који довољно говоре, а одличну деценију заокружио је Сеул 1988. са 12 одличја.
Сви смо били Југославија и у Атлантни и Сиднеју, но као мала СР Југославија, више нисмо било толико моћни. Ипак и онда су Александра Ивошев, Јасна Шекарић, ватерполисти, кошаркаши, одбојкаши да нас обрадују. Државна заједница СЦГ путовала је у Атину 2004. године, а Јасна Шекарић и ватерполисти једини су под ногама осетили постоље.
У Пекингу, после 96 година, поново је наступала Србија. Заставу је понела велика Јасна Шекарић, а медаље поред двоглавог орла “сместили“ су пливач Милорад Чавић, други у најчувенијој пливачкој трци делфин 100 метара, Новак Ђоковић, онда још тениска звезда у успону и српски ватерполисти. Прво олимпијско злато за самосталну Србију поносно је понела теквондисткиња Милица Мандић, шампион из Лондона 2012, а испратили су је Ивана Максимовић, Андрија Златић, сребрна и бронзани стрелац и поново сјајни ватерполисти.
Рио је пред нама, само дан нас дели од великих узбуђења, а о Рију, шабачким олимпијцима и највећој српској олимпијки, у следећем броју.
БАРСЕЛОНА 1992
Крајем маја “™92 донета је једна од најбесмисленијих и најсрамнијих одлука. Савет безбедности УН, први и једни пут, увео је санкције против СРЈ, које су обухватиле и спортисте. Капитулирао је тако и званчно спорт пред политиком, али захваљујући могућности наступа под олимпијском заставом, имали смо представнике и у Каталонији. Путовало је 50 ““ ак наших такмичара у индивидуалним спортовима, а стрелци су “упуцали“ медаље. Други ваздушни пиштољ ОИ постала је Јасна Шекарић, док су бронзе у своју отаџбину под санкцијама донели Аранка Биндер (ваздушна пушка) и Стеван Плетикосић (малокалибарска пушка).
Када је грчки краљ Ђорђе организовао пријем поводом првих модерних Олимпијских игара, један од гостију био је и наш монарх Александар Обреновић. Српски краљ присуствовао је и неким олимпијским такмичењима, а новински извештаји о посети пријатељској Краљевини били су први контакт наше јавности са идејом олимпизма.
После мајског преврата, многи официри се враћају у Србију са школовања у иностранству опчињени бројним спортским идејама. Управо они 23. фебруара 1910. године, у хотелу “Москва“ оснивају Српски олимпијски клуб (СОК), касније преименован у Српски олимпијски комитет. Све тежње постале су победничке када је СОК примљен у МОК 1912. године на заседању у Стокхолму. Председник нашег Комитета, капетан Светомир Ђукић потписује приступницу, а већ тог лета имамо и прве такмичаре под заставом Србије. Душан Милошевић, фудбалер који се, као атлетичар, надметао на 100 метара, остварио је треће време у квалификацијама (11:06), но због тровања храном одустаје од полуфинала. У маратону репрезентовао нас је Драгутин Томашевић. У конкуренцији 60 маратонаца, циљну линију прешао је 16 ““ ти.
У међуратним Играма, када већ бејасмо Краљевина СХС (од 1929. Југославија), прво су плаво ““ бело ““ црвено носили фудбалери у Антверпену 1920., медаље су освајали искључиво гимнастичари Јосип Приможич, Стане Дерганц, мушки тим, али је без премца био.....
ЛЕОН ШТУКЕЉ
Вероватно најбољи и највећи спортиста ових простора у предратном периоду и највећи гимнастичар екс Ју држава у историји. Деби је имао у Паризу 1924. године. Грациозно је изашао на борилиште у осам гимнастичких категорија, а у вишебоју и вратилу показао више од било кога другог. Новостворена држава добила је двоструког олимпијског шампиона. Да је класа вечна, Леон је показао после 4 године у Амстердаму када је поново био у врху вишебоја, овај пут трећи, али је конкуренцију “побио“ у дисциплини кругова. Осам година старији, отпутовао је у Берлин, али године нису биле препрека да и тамо досегне врх. По оцени жирија, само је један такмичар показао више од њега на круговима. Од осам предратних медаља, пет је понео Леон, врсни гимнастичар, али и дипломирани правник. Постао је први судија у историји свог завичаја, Новог Места (данашња Словенија), а приче да је током рата сарађивао са покретом генерала Драже Михаиловића, довеле су га у немилости послератне власти. Био је затваран, смењен са судијског положаја, али је радио као правни саветник. Доживео је дубоку старост, умро у 101. години у Марибору (1999. године).
Послератни период био је знатно дужи и много берићетнији за наше олимпијце. Растемо у другим спортовима и постајемо сила у колетивним дисциплинама. Иван Губијан, бацач кладива, први је носилац одличја за ФНРЈ, а први колективни спорт који је обрадовао “народе и народности“ био је фудбал. Поменути су донели сребра из Лондона 1948. године. “Златном бојом овенчани“ кући су се вратили веслачи из Хелсинкија (“™52). После неколико финалних пораза, коначно до трона, фудбалери су стигли у Риму “™60, а потом су уследиле Игре где су се подразумевало најмање два злата за “Југу“.
Посебно “плодне“ биле су 80. Као и у политици и у спорту смо знали да искористимо хладни рат. Бојкот “запада“ 1980. и “истока“ 1984. искористило смо на најлепши начин. Девет медаља из Москве и чак 18 из Лос Анђелеса факти су који довољно говоре, а одличну деценију заокружио је Сеул 1988. са 12 одличја.
Сви смо били Југославија и у Атлантни и Сиднеју, но као мала СР Југославија, више нисмо било толико моћни. Ипак и онда су Александра Ивошев, Јасна Шекарић, ватерполисти, кошаркаши, одбојкаши да нас обрадују. Државна заједница СЦГ путовала је у Атину 2004. године, а Јасна Шекарић и ватерполисти једини су под ногама осетили постоље.
У Пекингу, после 96 година, поново је наступала Србија. Заставу је понела велика Јасна Шекарић, а медаље поред двоглавог орла “сместили“ су пливач Милорад Чавић, други у најчувенијој пливачкој трци делфин 100 метара, Новак Ђоковић, онда још тениска звезда у успону и српски ватерполисти. Прво олимпијско злато за самосталну Србију поносно је понела теквондисткиња Милица Мандић, шампион из Лондона 2012, а испратили су је Ивана Максимовић, Андрија Златић, сребрна и бронзани стрелац и поново сјајни ватерполисти.
Рио је пред нама, само дан нас дели од великих узбуђења, а о Рију, шабачким олимпијцима и највећој српској олимпијки, у следећем броју.
БАРСЕЛОНА 1992
Крајем маја “™92 донета је једна од најбесмисленијих и најсрамнијих одлука. Савет безбедности УН, први и једни пут, увео је санкције против СРЈ, које су обухватиле и спортисте. Капитулирао је тако и званчно спорт пред политиком, али захваљујући могућности наступа под олимпијском заставом, имали смо представнике и у Каталонији. Путовало је 50 ““ ак наших такмичара у индивидуалним спортовима, а стрелци су “упуцали“ медаље. Други ваздушни пиштољ ОИ постала је Јасна Шекарић, док су бронзе у своју отаџбину под санкцијама донели Аранка Биндер (ваздушна пушка) и Стеван Плетикосић (малокалибарска пушка).
Д. Б.
Најновији број
25. април 2024.
