СИНДИКАТИ У КЛИН, ПОСЛОДАВЦИ У ПЛОЧУ

Однос (појединих) синдиката и (готово свих) удружења послодаваца представља још једну од дубоких подела у друштву. Тачке спорења су многобројне, а једна о којој се води највише полемике је минимална цена рада. Прецизних података о броју радника који раде за „минималац“ нема, а према проценама, њихов број се креће између 150 и 200 хиљада. Још око 200 хиљада преко рачуна прима минималну зараду, а остатак „на руке“, те не чуди што је одређивање минималне цене раде веома важно питање, како за синдикалце и послодавце, тако и за саме запослене. Тренутно, минимална зарада износи 121 динар по радном сату нето, односно 21. 054 динара месечно. Представници репрезентативних синдиката захтевају да се пре Социјално економским саветом Владе Србије до 15. септембра нађе предлог који ће предвиђати мнимални износ месечне зараде од 24. 360 динара, односно да вредност радног сата буде подигнута на 140 динара.
- Традиционално, захтеви синдиката не добијају подршку осталих чланова Социјално економског савета Владе Србије. Почне се са једним износом, који, након разговора са представницима послодаваца и Владе буде значајно мањи. И ове године очекујем такав епилог, односно евентуалну повишицу од неколико динара по радном сату. Став Удружених синдиката Србије „Слога“ је да минимална цена рада у Србији не сме да буде мања од 28. 000 динара, јер је то просечна зарада у привреди у нашој држави. Нажалост, минималац је политичка, а не економска тема, за већину актера. Ако повећања и буде, оно ће бити мизерно, тек за који динар више да се покаже наводна брига о запосленима у Србији, а у суштини и даље остајемо земља са најнижим стандардом и „минималцем“ у окружењу, потпуно недовољним за пуко преживљавање. Предстојећи преговори и евентуална одлука о повећању „минималца“ послужиће и за амортизацију радничког незадовољства и социјалног бунта, каже Жељко Веселиновић, лидер „Слоге“.
Послодавци, са друге стране, захтеве синдиката сматрају нереално високим.
- Синдикални представници траже повећање минималне цене рада за 15 процената. Према мишљењу Уније послодаваца Србије, тај захтев је неутемељен, јер ништа друго у Србији није поскупело у том износу. Велики број привредника има проблеме, покушавају да задрже исти број запослених, те би им повећање минималних зарада за више од 5. 000 динара бруто по раднику представља огромно оптерећење. Уобичајено је да раст минималне зараде прати стопу раста инфлације, а како у овој години имамо инфлацију од свега један одсто, јасно је да минимална зарада не може бити већа за 15 одсто, наводи Небојша Атанацковић, председник Уније послодаваца Србије.
Атанацковић сматра да би до повећања нето износа могло да дође само под условом да држава смањи намете на зараде, који сада износе око 67 одсто нето плате. То у пракси значи да послодавац за исплату минималне зараде од 21. 000 динара треба да издвоји скоро 35. 000 динара.
- У тренуцима када падне тражња због смањења плата сматрамо да је потребно помало растеретити привреду са наметима. Када би порези на зараде били мањи, могли бисмо тај износ смањеног трошка да инкорпорирамо у веће плате. Међутим, држава је све терете изузетно мале тражње и фискалне консолидације пребацила на привреду. Од 120.000 фирми, 70.000 њих се налази се у потпуној агонији, неспремно да исплаћује и садашње плате, упозорава Милан Кнежевић из Асоцијације малих и средњих предузећа.
Минимални износ цене рада последњи пут у Србији је повећан 1. јануара 2015. године. Тада је, након две и по године, минимална нето вредност радног сата са 115 динара „скочила“ на 121 динар.
Магија преживљавања на минималцу
Као штоје већ у текст наведено прецизних података колико има радника у Србији који свој кућни буџет на крају месеца “напуне“ са нешто мање од 22.000 динара не постоји. Но, оно што више од непостојања званичних бројки брине како ови радници са износом који није довољан да задовољи ни егзизтенцијуални минимум успевају месечно да сасатаве “крај са крајем“. Јер оно што надлежни стручњаци често забораве је статистика једно а реалан живот сасвим друго.
-Како преживимо са нешто више од 20.000 динара месечно? Пуким случајем да не кажем магијом. Волео бих да видим те државне службенике који се баве статистиком да ми напуне корпу у продавници са тим новцем. Ја нисам толики мађионичар. Купујемо само најосновније намирнице, гардеробу обновимо у некој од популарних “дроњара“, и то је то- истиче И. Б. запослен у једној приватној фирми.
-Имамо среће па нас наши родитељи помажу. Све битније ствари за децу од гардеробе до школског прибора они нам обезбеде, иначе са мужевим минималцем једва да покријемо најосновније рачуне и пола месеца хране- истиче Б.Т. мајка двоје малолетне деце.
-Опстајем тако што ми тих 20.000 дође као џепарац. Практично ме издржавају родитељи. Мислим оно: стан, храна, струја, вода. Ја зарађен новац буквално трошим на себе, да морам да плаћам нешто озбиљније стварно не знам како бих. О формирању сопствене породице, са овим примањима и условима рада не желим ни да размишљам- тврди тридесетогодишњи З.С.
-Како опстајем? Не знам ни сам. Довијам се и радим гомилу додатних послова. И то једва стигне. Увек остане који не плаћен рачун. Ево сад ваља и огрев за зиму набављати, а одакле- објашњава Ј.Ј.
Ако се чак и усвоји прдлог синдиката да минимална нето зарада у Србији буде нешто више од 24. 000 динара, и даље ће за њу моћи да се купи свега 70 одсто намирница из минималне потрошачке корпе, која износи 35. 000 динара.