ШАПЧАНИ НА ОЛИМПИЈСКИМ ИГРАМА
ЧИВИЈА ОБАСЈАНА ПРОМЕТЕЈСКОМ ВАТРОМ
Наши кајакаши, Грујић, Пајић и Зорић, као и тренери Урош Павловић, односно Мирослав Алексић, уз државни грб, носиће име свог града у срцу и биће репрезенти Шапца у далеком Бразилу. Кајакаши су име града проносили и у Лондону пре 4 године, а “чивијаши“ су у Британији били појачани теквондо представницом и рукометним селектором
Више о наступима Шапчана у Рију на наредним странама, а за крај олимпијских тема у нашем листу, подсећамо се, ако не свих, онда бар већине наступа наших суграђана на најмасовнијој и најстаријој спортској смотри.
ЛОНДОН 2012
Српски рукомет је деценију и по у “резултатском мраку“, а једини изузетак је 2012. година. Предвођена Веселином Вуковићем, репрезентација је стигла до европске вицешампионске титуле у Београду, а потом у Шпанији изборила, после 12 година, пласман на Игре у Лондону. Нажалост, боравак у Британији није био дуг. У групи са: Шпанијом, Хрватском, Данском, Корејом и Мађарском остварили су једну победу и четири пораза. Карактеристично за наше наступе биле су добре игре у првом делу против Шпаније на старту и у одлучујућем мечу са Мађарима. Никада се не може тврдити са сигурношћу, али поразу од суседа кумовао је један, не баш спортски потез њиховог рукометаша који је сјајну серију одбрану Дарка Станића прекинуо шутем у главу. Било како било, пето место у групи није било довољно за други круг.
Шабачка теквондисткиња Драгана Гладовић свој спортски сан остварила је већ са 20 година. Бриљирала је током 2011. године, а потом у јануару 2012. изборила Лондон. Није Драгана имала среће у жребу. Већ у првом колу суочила се са домаћом Џејд Џонс, каснијом шампионком. Трема је учинила своје и поражена је 15:1, а како је поражена од шампионке, имала је још једну прилику. Изгубила је од Јапанке Хамаде.
Шабачки кајак на острву је репрезентовао четверац у саставу: Алексић, Зорић, Терзић, Холперт. Веслали су километарску деоницу. У првом наступу имали су великих проблема и квалификације су окончали на зачељу. Но, добили су другу прилику у полуфиналу, где им је, у занимљивој трци, финале измакло за 343 хиљадитинке, колико је била бржа посада Данске.
ОД АМСТЕРДАМА ДО ПЕКИНГА
Први овдашњи олимпијци који су имали спону са нашим градом били су фудбалери. Добро познати Микица Арсенијевић ““ Балерина и Ивица Бек били су у саставу репрезентације Краљевине Југославије 1928. Велики Бек, баш у тим годинама наступао је за Мачву, док је Арсенијевић, иако рођени Смедеревац, детињство и младост провео у Шапцу. Крај Саве је и “фудбалски рођен“. За разлику од Уругваја две године касније, дуо Игре у Амстердаму није памтио по добром. Били су у саставу против Португала, али је Југославија поражена 2:1, што је значило крај кратког путешествија.
Прво рукометно злато за СФРЈ освојили су репрезентативци на ОИ у Минхену 1972. године, а “шраф“ шампионског механизма био је и Петар Фајфрић, касније играч Металопластике. Да је Шабац град рукомета знамо већ дуго, а у златним 80 ““ им, у “жетви медаља“ шабачки ванземаљци имали су водеће улоге. Лос Анђелес је протекао у знаку југословенског рукомета. Титуле су освојиле и мушка и женска селекција. На путу до трона, дамама је сигурност уливала Драгица Ђурић на голу, док су плави дрес међу рукометашима носили “пластичари“: Башић, Исаковић, Кузмановски, Вујовић и Вуковић. Миле Исаковић и Јасмин Мркоња носили су државни дрес и у Москви четири године раније када је Југославија била шеста, док су бронзу из Сеула “™88 донели: Башић, Кузмановски, Портнер, Вујовић. Драгица Ђурић била је део женске селекције која је, на далеком истоку освојила 4. место.
На нове шабачке фудбалере олимпијце чекали смо све до Атине и првих игара у овом веку. Стандардни првотимац СЦГ у Грчкој био је Бојан Незири. Уживао је велико поверење селектора Владимира Петровића, стигао до сребра на омладинском ЕП 2004. и изборио место у Атини. Суочена са много проблема (били смо једина селекција која није у саставу имала ниједног од три дозвољена играча старија од 23 године) репрезентација није могла много. Претрпели смо убедљиве поразе од Аргентине (0:6), Аустралије (1:5) и минимални од Туниса (2:3). Четири године касније на селекторском месту био је Мирослав Ђукић. Иако је имао сребро са Европског првенства 2007. није имао никакву подршку ондашњег руководства ФСС. Осуђен на “борбу са ветрењачама“ а научен да остаје уз свој тим и када је најтеже. Пут у Пекинг био је осуђен на неуспех. Реми на старту са Аустралијом 1:1, праћен је поразима од Обале Слоноваче 2:4 и Аргентине 0:2.
Времена је било мало, а олимпијаца свих наших држава много. Надамо се да нисмо никога изоставили од олимпијаца који имају споне са нашим градом. Уколико јесмо, извињавамо се због ненамерног пропуста.
ЛОНДОН 2012
Српски рукомет је деценију и по у “резултатском мраку“, а једини изузетак је 2012. година. Предвођена Веселином Вуковићем, репрезентација је стигла до европске вицешампионске титуле у Београду, а потом у Шпанији изборила, после 12 година, пласман на Игре у Лондону. Нажалост, боравак у Британији није био дуг. У групи са: Шпанијом, Хрватском, Данском, Корејом и Мађарском остварили су једну победу и четири пораза. Карактеристично за наше наступе биле су добре игре у првом делу против Шпаније на старту и у одлучујућем мечу са Мађарима. Никада се не може тврдити са сигурношћу, али поразу од суседа кумовао је један, не баш спортски потез њиховог рукометаша који је сјајну серију одбрану Дарка Станића прекинуо шутем у главу. Било како било, пето место у групи није било довољно за други круг.
Шабачка теквондисткиња Драгана Гладовић свој спортски сан остварила је већ са 20 година. Бриљирала је током 2011. године, а потом у јануару 2012. изборила Лондон. Није Драгана имала среће у жребу. Већ у првом колу суочила се са домаћом Џејд Џонс, каснијом шампионком. Трема је учинила своје и поражена је 15:1, а како је поражена од шампионке, имала је још једну прилику. Изгубила је од Јапанке Хамаде.
Шабачки кајак на острву је репрезентовао четверац у саставу: Алексић, Зорић, Терзић, Холперт. Веслали су километарску деоницу. У првом наступу имали су великих проблема и квалификације су окончали на зачељу. Но, добили су другу прилику у полуфиналу, где им је, у занимљивој трци, финале измакло за 343 хиљадитинке, колико је била бржа посада Данске.
ОД АМСТЕРДАМА ДО ПЕКИНГА
Први овдашњи олимпијци који су имали спону са нашим градом били су фудбалери. Добро познати Микица Арсенијевић ““ Балерина и Ивица Бек били су у саставу репрезентације Краљевине Југославије 1928. Велики Бек, баш у тим годинама наступао је за Мачву, док је Арсенијевић, иако рођени Смедеревац, детињство и младост провео у Шапцу. Крај Саве је и “фудбалски рођен“. За разлику од Уругваја две године касније, дуо Игре у Амстердаму није памтио по добром. Били су у саставу против Португала, али је Југославија поражена 2:1, што је значило крај кратког путешествија.
Прво рукометно злато за СФРЈ освојили су репрезентативци на ОИ у Минхену 1972. године, а “шраф“ шампионског механизма био је и Петар Фајфрић, касније играч Металопластике. Да је Шабац град рукомета знамо већ дуго, а у златним 80 ““ им, у “жетви медаља“ шабачки ванземаљци имали су водеће улоге. Лос Анђелес је протекао у знаку југословенског рукомета. Титуле су освојиле и мушка и женска селекција. На путу до трона, дамама је сигурност уливала Драгица Ђурић на голу, док су плави дрес међу рукометашима носили “пластичари“: Башић, Исаковић, Кузмановски, Вујовић и Вуковић. Миле Исаковић и Јасмин Мркоња носили су државни дрес и у Москви четири године раније када је Југославија била шеста, док су бронзу из Сеула “™88 донели: Башић, Кузмановски, Портнер, Вујовић. Драгица Ђурић била је део женске селекције која је, на далеком истоку освојила 4. место.
На нове шабачке фудбалере олимпијце чекали смо све до Атине и првих игара у овом веку. Стандардни првотимац СЦГ у Грчкој био је Бојан Незири. Уживао је велико поверење селектора Владимира Петровића, стигао до сребра на омладинском ЕП 2004. и изборио место у Атини. Суочена са много проблема (били смо једина селекција која није у саставу имала ниједног од три дозвољена играча старија од 23 године) репрезентација није могла много. Претрпели смо убедљиве поразе од Аргентине (0:6), Аустралије (1:5) и минимални од Туниса (2:3). Четири године касније на селекторском месту био је Мирослав Ђукић. Иако је имао сребро са Европског првенства 2007. није имао никакву подршку ондашњег руководства ФСС. Осуђен на “борбу са ветрењачама“ а научен да остаје уз свој тим и када је најтеже. Пут у Пекинг био је осуђен на неуспех. Реми на старту са Аустралијом 1:1, праћен је поразима од Обале Слоноваче 2:4 и Аргентине 0:2.
Времена је било мало, а олимпијаца свих наших држава много. Надамо се да нисмо никога изоставили од олимпијаца који имају споне са нашим градом. Уколико јесмо, извињавамо се због ненамерног пропуста.
Д. Благојевић
Најновији број
18. април 2024.
