У СУСРЕТ ПРЕМИЈЕРИ

После „Бубњева у ноћи“ и „Посмодерног кабареа доброг војника Швејка“ у режији Александра Саше Лукача на Велику сцену „Љубиша Јовановић“ Шабачког позоришта 1. октобра стиже представа према Калдероновом делу „Живот је сан“. Прво читање текста обављено је прошлог четвртка у Пробној сали позоришта, а већ сутрадана глумци су се нашли на сцени. Рађена у сарадњи са једним делом екипе адаптација Калдероновог дела донеће класични материјал обојен врло модерним погледом на свет.
- Ово је један врло интересантан пројекат зато што што сам радио са једним делом екипе и на адаптацији тако да смо се играли мало већ унапред преко свих наших социјалних медија. Цела прича која стоји иза овог комада ће да оживи на један потпуно модеран начин ““ каже Саша Лукач.
Знајући Сашу Лукача и његову ангажованост осамдесетих година прошлог века у домаћем политичком позоришту текст из 1600. године у његовој режији понудиће више од динамике једне комедије. Муке једног краља и питање судбине проречене у звездама да ће га син кад одрасте сменити и убити, а самим тим уништити државу, само је основа око које настаје заплет. Син одраста у пећини, а затим га отац ставља на тест да ли ће бити добар или лош краљ.
- Моја интервенција у тексту је углавно у томе да та млада екипа дворјана, који се држе око краља, има задатак да науче принца Зигизмунда све о свету како га они виде. Наравно, кад спозна какав је свет можете да мислите какве су му реакције. И онда ту имамо и револуцију, и ослобађање из ћелије, итд. Једна врло, надам се, модерног мишљења представа. Што би рекли постдрамска где комбинујемо тај текст који је доста сужен, класични, и убацујемо од потпуног стиха до дневног савременог говора. Потпуно еклектична музика, као и костим за који је задужена Селена Томашевић. Помало личи на стилски, историјски костим, помало на неку врсту данашњег деконструкције неког тог времена, итд. Врло сам узбуђен око представе. Мислим да ће бити интересантно чути и ове млађе снаге. У комбинацији, наравно, са екипом старих, добрих, проверених снага тако да ћемо и ту да имамо једну врсту микса који, чини ми се, може да обећа велике резултате.
Показало се претходних година да је сарадња са ансамблом Шабачког позоришта више него плодоносна што су потврдиле и већ поменуте представе, а са чиме се сложио и сам Лукач који је прве редитељске кораке направио у овом позоришту.
- То су били моји први велики успеси са три представе овде. После одласка у Канаду вратио сам се са „Бубњевима у ноћи“ који су исто доживели велики успех и у Раковици. Онда са „Швејком“ поново. Једва сам дочекао да поново дођем јер су ово људи са којима сам радио годинама и на безброј пројеката. Са млађима сам се упознавао у току ове две последње представе. Они сви сад стасавају већ у зрелије млађе глумце. Врло је интересантно бити део тог процеса и гледати их како уче и од старијих и како доносе сами нека нова освежења у игри. Зато мислим да је врло интересантан овај пројекат. Има управо тај неки спој искуства и младости и тог неког експеримента. У принципу ја се надам да ће то да буде једна врло еклектична, али врло смешна комедија.
Иако оригинално дело није писано као комедија оно ће током овог пројекта добити у суштини све елементе комедије дел арте и других модерних облика. Како и сам редитељ каже врло физичка комедија са много претумбација и на известан начин глумачких вратоломија.
- Надам се да ће да буде занимљиво ““ поручује редитељ, а ми и не сумњамо знајући какве су реакције публике, а и жирија на фестивалима, изазвале досадашње представе.
Ово је била прилика да га питамо куда иде позоришна уметност с обзиром на стање у друштву како код нас, тако и у свету. Добили смо одговор да постоје друштва која потпуно забораве позориште што је донекле и случај у Канади.
Увођење нове публике основни је задатак, а битка се електроником, масмедијима, Јутјубом, Инстаграмом је свакодневна.
- Позориште волим цео живот и у њему сам тако да је мени оно једино могуће. Зато се борим да га одбраним колико могу добрим представама или неким добрим размишљањем. Потребно је увести нову публику. Највећи комплимент у Канади ми је био када је управник једног позоришта, који уопште није разумевао моје експерименталне представе, на питање зашто ме доводи одговорио зато што једино тада млади долазе у позориште. То је наша битка са инстант градификацијом мас медија. Зато овде покушавам да у представу унесем елементе тог неког електронског медија како би осетили да и у позоришту то може да се деси.
За младе редитеље има само једну поруку. То је најлепша професија која мора да се ради из љубави.
Ако нема тога онда џабе вам све остало ““ поручује Лукач.
Позориште, историјски се зна, не може да преживи без помоћи државе. Можемо ми да тезгаримо и да правимо представе са једним, два глумца довека. То јесте позориште али није једино и није једино могуће. Увек треба имати неку здраву политику. Новца за позориште треба. Ту нема никаквог говора. То је једноставно таква уметност. И Бродвеј у принципу иде увек са губитком.