Овце су за шишање
ДОДАТНА ЗАРАДА НА ВУНИ
Док се богате земље отимају за овчију вуну услед њених изузетних својстава као еколошког изолатора у градњи, у Србији и већини околних земаља она се баца или спаљује,. Разлог за „спаљени профит“ домаћи овчари налазе у ниским откупним ценама које једва покривају трошкове шишања оваца
Пошто код нас нису типизиране расе оваца, самим тим није ни вуна била истог квалитета и типа да би се могла користити у текстилној индустрији. У пређашњем периоду - док је било оне Југославије и док је текстилна индустрија радила - ми смо без обзира на сувишак вуне морали да увозимо ону одређеног квалитета и узанса који су били потребни за индустријску производњу. Увозили смо је из Аустралије. Нешто је у том периоду коришћено у производњи тепиха и стаза, јер је за ту врсту производње квалитет одговарао. Онда су дошли и ратови и период транзиције где се текстилна индустрија није снашла и производња, у којој је могла да се користи наша вуна, је угашена. Дошло је до тога да узгајивачи оваца нису имали коме да је продају.
Иако је увек била мали приход, у односу на друге приходе у овчарству- млеко и месо- , ни то мало прихода није могло да се оствари. Људи су или спаљивали вуну или правили ђубриво тако што су посипали по њој уреу, која је поспешивала микробиолошку разградњу вуне. Сама вуна тешко се пали, дуго гори и има непријатан мирис.
Успостављањем трговачких веза и наших бољих комуникација са светом, кренуло је и са откупом вуне. Махом арапске државе су постале купци и то због климатских услова јер им треба изолација од топлоте а не од хладноће. Прорадила је и еколошка свест па су они почели да раде термоизолацију од природних материјала, природне вуне. Избацили су стаклену или минералну вуну.
Када је кренуо промет са вуном, иако није велики профит зато што је вуна врло кабаста и мора да се пресује у бале да би се смањили трошкови транспорта и остварио колико-толико профит, произвођач је могао нешто и да заради. Кренуло је са 20 до 30 динара по килограму да би се сада стигло до 60-65 динара по килограму, што је већ мотивација да је произвођачи сачувају. Ради се о неопраној вуни, која је и тежа.
Користи се неопрана вуна због тога што се штеточине у њој не могу да залегу. Постоје неки покушаји и у Хрватској али то је још на почетку, на нивоу појединих предузетника који су уочили добар бизнис, и опет је то коришћење вуне као термоизолатора.
Ипак, постоји начин да се заради и код нас на вуни. Овчарима треба камена со или крушац-како је у селу зову- која буквално изгледа као камен, има доста натријум-хлорида али има доста и минерала и микроелемената који задовољавају нутритивне потребе овце много боље од само натријум-хлорида. Њима треба крушац који се купује у апотеци по цени од око 50 динара за килограм а када се фактички врши натурална размена вуна за со, произвођач добије за килограм вуне два до 2,5 килограма крушца. То већ није 65 динара већ је дупло односно 130 до 150 динара. Углавном они који не могу да сами шишају овце могу са ценом вуне да покрију трошкове шишања и да нешто и остане. Шишање је обавезно због температуре и самог производног циклуса. Овца може да преживи и без шишања, вуна опада сама, друга израста што се и дешава природно у популацији али не у производњи. Шиша се када нема опасности да ће пасти температура, углавном почетком маја.
Количина добијене вуне зависи од расе оваца, праменке дају мање и нерадо се купује њена вуна. Обично се купује вуна од оплемењених, наших домаћих аутохтоних сорти, зато што је мало квалитетнија и већи је рандман-има је више, затим од све више гајених витенберга и ил дефранса. Распон је од 1,5 до 5 килограма вуне по овци. Наша сјеничка овца испод стомака није ни обрасла као ни по глави, и када се упореди са племенитим расама које су добро обрасле вуном, имају подвуну и имају много већи рандман долазимо и до тако великог распона у количини. Слободно се може рећи да те племените овце имају 2,5 до 3 килограма по овци а овнови 4-5 килограма.
Шабачка Дирекција за пољопривреду покренула је пројекат чији је циљ побољшање расног састава као и да се произвођачи уведу у производњу уматичених, расно чистих, оваца.
То и држава тражи и даје потстицајне мере за уматичена грла. Тако се добијају оплемењене овце које имају већи рандман меса, већи рандман вуне. Тамо где је у питању млекарство ради се са расама које су више млечне.
Овчарство је код нас у порасту јер је то производња којом могу да се баве и ситни произвођачи са мало земље. Скоро 80 процената наших пољопривредника спада у ту категорију. Овце једу најјефтинију храну, имају добру конверзију те лоше сварљиве хране и целулозе, много бољу него краве или јунад у тову. То је нешто где се произвођачи могу да пронађу и уклапају.
Иако је увек била мали приход, у односу на друге приходе у овчарству- млеко и месо- , ни то мало прихода није могло да се оствари. Људи су или спаљивали вуну или правили ђубриво тако што су посипали по њој уреу, која је поспешивала микробиолошку разградњу вуне. Сама вуна тешко се пали, дуго гори и има непријатан мирис.
Успостављањем трговачких веза и наших бољих комуникација са светом, кренуло је и са откупом вуне. Махом арапске државе су постале купци и то због климатских услова јер им треба изолација од топлоте а не од хладноће. Прорадила је и еколошка свест па су они почели да раде термоизолацију од природних материјала, природне вуне. Избацили су стаклену или минералну вуну.
Када је кренуо промет са вуном, иако није велики профит зато што је вуна врло кабаста и мора да се пресује у бале да би се смањили трошкови транспорта и остварио колико-толико профит, произвођач је могао нешто и да заради. Кренуло је са 20 до 30 динара по килограму да би се сада стигло до 60-65 динара по килограму, што је већ мотивација да је произвођачи сачувају. Ради се о неопраној вуни, која је и тежа.
Користи се неопрана вуна због тога што се штеточине у њој не могу да залегу. Постоје неки покушаји и у Хрватској али то је још на почетку, на нивоу појединих предузетника који су уочили добар бизнис, и опет је то коришћење вуне као термоизолатора.
Ипак, постоји начин да се заради и код нас на вуни. Овчарима треба камена со или крушац-како је у селу зову- која буквално изгледа као камен, има доста натријум-хлорида али има доста и минерала и микроелемената који задовољавају нутритивне потребе овце много боље од само натријум-хлорида. Њима треба крушац који се купује у апотеци по цени од око 50 динара за килограм а када се фактички врши натурална размена вуна за со, произвођач добије за килограм вуне два до 2,5 килограма крушца. То већ није 65 динара већ је дупло односно 130 до 150 динара. Углавном они који не могу да сами шишају овце могу са ценом вуне да покрију трошкове шишања и да нешто и остане. Шишање је обавезно због температуре и самог производног циклуса. Овца може да преживи и без шишања, вуна опада сама, друга израста што се и дешава природно у популацији али не у производњи. Шиша се када нема опасности да ће пасти температура, углавном почетком маја.
Количина добијене вуне зависи од расе оваца, праменке дају мање и нерадо се купује њена вуна. Обично се купује вуна од оплемењених, наших домаћих аутохтоних сорти, зато што је мало квалитетнија и већи је рандман-има је више, затим од све више гајених витенберга и ил дефранса. Распон је од 1,5 до 5 килограма вуне по овци. Наша сјеничка овца испод стомака није ни обрасла као ни по глави, и када се упореди са племенитим расама које су добро обрасле вуном, имају подвуну и имају много већи рандман долазимо и до тако великог распона у количини. Слободно се може рећи да те племените овце имају 2,5 до 3 килограма по овци а овнови 4-5 килограма.
Шабачка Дирекција за пољопривреду покренула је пројекат чији је циљ побољшање расног састава као и да се произвођачи уведу у производњу уматичених, расно чистих, оваца.
То и држава тражи и даје потстицајне мере за уматичена грла. Тако се добијају оплемењене овце које имају већи рандман меса, већи рандман вуне. Тамо где је у питању млекарство ради се са расама које су више млечне.
Овчарство је код нас у порасту јер је то производња којом могу да се баве и ситни произвођачи са мало земље. Скоро 80 процената наших пољопривредника спада у ту категорију. Овце једу најјефтинију храну, имају добру конверзију те лоше сварљиве хране и целулозе, много бољу него краве или јунад у тову. То је нешто где се произвођачи могу да пронађу и уклапају.
Најновији број
25. април 2024.
