УСПЕХ И БАЗА ЗА ТОКИО

Кајак је био у центру пажње шабачле спортске јавности на Олимпијским играма у Бразилу. Осим три кајакаша, имали смо наше суграђане и у стручном штабу репрезентације. „Сребрни“ двојац Томићевић ““ Зорић, једносед Дејана Пајића и женске посаде предводио је Мирослав Алексић. Осим тренерског посла, Алексић је и спортски директор Кајакашког савеза Србије који се у разговору за КСС осврнуо на управо завршене Игре.

Кајакашки програм затворили су мушки четверци, деоница од 1.000 метара и први пут на Олимпијским играма, наша земља је имала представнике у А финалу ?
- Ни у време старе Југославије није нас било у финалу К4 1.000, а највећи успех до сада било је 9 место СРЈ у Сиднеју 2000. Године. Гледано с“™ те стране, улазак у финале је историјски успех, али су се наши кајакаши, сви у савезу и ја као тренер, надали нечем вишем од 8. места, али конкуренција је била изузетна. Но, опет, када видимо да су иза нас остали Мађарска и Русија који су се далеко дуже припремали, не можемо да не прогласимо овај резултат за успех.
У историју домаћег олимпизма уписана су имена Миленка Зорића и Марка Томићевића. Двојац који ви тренирате дошао је до сребра и прве медаље за наш кајак после 1984. године на ОИ?
- Пресрећни смо и презадовољни њиховим резултатом. То су сјајни, предани момци који су заслужили победничко постоље. Верујем да су могли до злата и то је тај мали жал који остаје јер Немци нису бржи од њих. Ипак, за нијансу слабији старт однео је злато, али и друго место је невероватно остварење.
Очекивало се више од женског двојца на 500 метара, а његов састав је мењан у току претходне године ?
- За место у женском К2 500 борила су се два двојца, Николина и Оливара Молдован, односно Бенедек Ружичић и Милица Старовић. У припремама смо видели да ниједан од њих нема потребну брзину за висок пласман. Одлучили смо да направимо нови двојац од бољих кајакашица и тако је створен тандем Николина и Милица. Желели смо да нам то буде ударна снага код дама, али су веслале испод наших и сопствених очекивања. Ипак, желели смо медаљу, нисмо успели, али уверен сам да ни почетни двојци не би имале снагу за одличје.
Колико се често примењују те измене у саставу групних чамаца ?
- Небојша Грујић и Марко Новаковић су веслали у различитим посадама, али смо се ми неколико месеци пре Светског првенства у Москви 2014. Одлучили да их упаримо и одмах су стигли до светске титуле, а потом постали и један од доминантнијих двојаца у свету у последње 2,5 године. Исто тако смо се одлучили да упаримо Томићевића и Зорића, резултати су били сјајни. Нажалост, у случају женског К2 500 нисмо успели.
Управо поменутом двојцу Грујић ““ Новаковић недостајале су две десетинке за медаљу ?
- Та неосвојена медаља највише боли нас у савезу. Сјани су то момци, сјајан тандем који је међу најбољим на свету већ 2 године. Они свакако вреде и свакако су и сада у врху. Навикли су нас на медаље, ми смо желели наставак низа у Рију, они још више, али 200 метара је таква дисциплина где најситнији детаљ прави разлику између победе и шестог, седмог места. Небојша и Марко вреде и уверен сам да ће наставити са успесима.
Нажалост, ни женски четверац се није прославио ?
- Једноставно није ишло. Није било довољно времена за увеславање, двосед нам је био примаран, а било је још много грешака и женски К4 је нешто што захтева подробнију анализу у нашем савезу када се слегну утисци са Игара. Свакако нисмо задовољни 6. местом у Б финалу.
Када се све сабере и одузме има разлога за задовољство овим Олимпијским играма ?
- Да, после 32 године кајак има олимпијску медаљу. Јесмо се надали којој медаљи више, мало је недостајало двојцу на 200 метара, веровали смо да и девојке могу бити успешне, али не можемо бити незадовољни. У Пекингу није било српског кајака, у Лондону смо имали само два финала далеко од борбе за медаље, ево сада је стигла и медаља. Ово су младе посаде, стижу и нове снаге, те одмах почињемо са припремама да Токио 2020. буде још успешнији.

Разговор водио Н. Радовић (КСС)