МИРА СТУПИЦА
ЧОВЕК ВЕЛИКЕ ДУШЕ
„Мој живот је као воз. Састављен од неколико вагона. Сваки са потпуно различитим садржајем, али сви заједно чине композицију мог живота. Сад сам на крају последњег вагона, а и станица је близу“, записала је у својој аутобиографској књизи „Шака соли“ једна од највећих глумица у историји нашег театра
Полако, готово нечујно, српска позоришна, филмска и телевизијска глумица, Мира Ступица, два дана после прославе деведесет трећег рођендана, стигла је до своје последње „станице“. Станице без повратка коју је пре десетак година споменула у својој аутобиографској књизи „Шака соли“ полако сводећи рачуне за живота. А њих је било итекако у дугом и богатом животу испуњеном многобројним улогама од „дасака које живот значе“ до филмског платна.
А све је почело 1923. године у Гњилану, првом месту службовања њених родитеља просветних радника Данице и Радомира Тодоровића. Тог 17. августа родила се Мирослава, прво дете. Убрзо за њом стигли су брат Предраг и Зоран који нису имали среће дуго да поживе. Обојица су умрли врло мали, један од дифтерије, други од запаљења плућа. Са Косова породица се одселила када је имала пет година. У Гњилане се вратила последњи пут 1981. године са супругом Цвијетином Мијатовићем. У свој аутобиографији сетно ће записати: „Видела сам своју родну кућу. И дуд је још био тамо. Он или његов унук“.
Брат Бора родио се у Београду 1929. године док је породица чекала премештај за Горњи Милановац. У последњем Мирином интерјвуу остаће забележно: „Бора. Моје срце, моја љубав. Неће више да глуми. Па и шта ће! Осамдесет четврта му је. И ја сам престала у тим годинама. Требало је и раније. Нисам више била она Мира. Нисам више себи била добра. Моји су критеријуми оштри, али више нисам ни за чије критеријуме била добра. Прошло је моје. А Бора се није дао. Био је свој одувек. Бојао се да га не искритикујем превише, и никада нисам прелазила меру. Растао је он као глумац без мене. Није било превише мог утицаја. Знала сам да не треба много да утичем. Када је пожелео да буде глумац, била сам за то и ту сам му помогла, али после тога је остао сам и било је добро. Пратила сам га, као и он мене. Али били смо врло отворени једно према другоме. Кратко кажемо, не давимо!“
Отац Радомир умро је са само тридесет седам година. Мајка се нашла без службе, у дуговима. Уследила је селидба у Аранђеловац и тешке године којих ће се сећати са горчином. „Живела сам од чатрља, каквих колиба, до царских двора. Као малој обували су ми туђе ципелице, одевали туђе капуте, а доживела сам и врх. Увек сам, међутим, била Мира Тодоровић. Чврста, јака, упорна да издржим, знала сам увек шта губим, шта добијам.“
И издржала је Мира све ове године. Издржала до 19. августа када је заувек престало да куца срце једне велике жене, талентоване глумице, и изнад свега човека велике душе.
- Велики, велики човек. Увек непосредна, драга. Изузетно талентована. Свима нама, а било нас је пуно младих, пружила онолико колико смо ми прихватили и колико смо хтели да прихватимо. Гледајући Вању Марковић, супругу Теје Тадића, и њу много сам научила. То су били наши универзитети јер онда није постојала ни Академија ни уметничка школа ““ каже првакиња Шабачког позоришта Бранка Црномарковић, присећајући се те 1943. године кад су у Шабац пристигли Теја Тадић, Вања Марковић и Мира Тодоровић која је тада била удата за Миливоја Поповића Мавида.
Сећа се Бранка и првог глумачког наступа са Миром у представи „На бунару“.
- Имала сам срећу да мало ближе упознам Миру. Рад на комаду из Мачве томе је допринео. Било је врло важно на прави начин спремити Миру за улогу младе која се тек удала. Један од тих важних елемената био је и начин повезивања. Како Мира није имала превише густу косу Нана Савковић, сетила се да узмемо клупче вуне, причврстимо шналама и онда га обмотамо. Тако сам ја на свакој представи били задужена за тај део ““ са сузама у очима прича Мира, једна од оних који су основали Народно позориште у Шапцу.
Од Гњилана, где је рођена, преко Аранђеловца, Горњег Милановца, Београда, Ниша, Шапца, па поново до Београда“¦ Од „Лаже и паралаже“ у школским данима, па до Дорине у „Тартифу“, Настасје Филиповне у „Идиоту“, баронице Кастели у „Господи Глембајевима“, Василисе у „На дну“, Генералице у „Вечерас импровизујемо“, Глорије у „Глорији“, Петруњеле у „Дунду Мароју“, па до учитељице у „Седам и по“ “¦ И тако у недоглед. Од девојчурка Мире Тодоровић, девојке несвакидашње лепоте, супруге Миливоја Мавид Поповића, заводника и плејбоја, Бојана Ступице, највећег позоришног великана, Цвијетина Мијатовића, председник Председништва СФРЈ, мајке ћерке Мине до глумице века. Мира Ступица, једна и једина, непоновљива.
Ја сам навијач за живота, такав какав јесте. Стари мудрац је рекао, а Меша Селимовић записао: „Тестијом не можеш заитити цијело море, али и онолико колико си заитио, и то је море.“ Живот, и ако ти је буран и велик, али и ако ти је скроман и тих, он је живот. Ја сам заитила колико сам могла, богами и са доста муља, али сам прогутала и муљ уз остало, говорила је Мира Ступица.
СТРАСТИ
Као жена, изазивала сам у мушкарцима жестоке страсти, нешто оним што ми је природа дала, али и много оном глоријом што су ми је моје заносне сценске јунакиње придодавале. Целог живота имала сам муку - не како добити, него како одбити и отићи од мушкарца. Често би ме њихова посесивност плашила и требало ми је много умећа и стрпљења да их некако доведем разуму. Неки пут не бих успевала па је онда све било болно и ружно.
КО САМ ЈА
Ко сам ја? Покушала сам не једном да то сазнам, и увек бих самој себи измакла. У сваком таквом покушају човеково биће се увуче у себе, сакрије као пред некаквим непријатељем... У ствари, свесни део човековог бића непрестано покушава да открије онај подсвесни, да га савлада, припреми за дневну светлост, за саобраћај са људима, друштвом, законима, предрасудама. И тако стално, човек откида део себе све док не остане као исцрпен рудник из кога излазе последњи вагони. Не знам ко сам. У кретању сам у себи и око себе и чиним непрекидне напоре да досегнем своју представу о човеку...
А све је почело 1923. године у Гњилану, првом месту службовања њених родитеља просветних радника Данице и Радомира Тодоровића. Тог 17. августа родила се Мирослава, прво дете. Убрзо за њом стигли су брат Предраг и Зоран који нису имали среће дуго да поживе. Обојица су умрли врло мали, један од дифтерије, други од запаљења плућа. Са Косова породица се одселила када је имала пет година. У Гњилане се вратила последњи пут 1981. године са супругом Цвијетином Мијатовићем. У свој аутобиографији сетно ће записати: „Видела сам своју родну кућу. И дуд је још био тамо. Он или његов унук“.
Брат Бора родио се у Београду 1929. године док је породица чекала премештај за Горњи Милановац. У последњем Мирином интерјвуу остаће забележно: „Бора. Моје срце, моја љубав. Неће више да глуми. Па и шта ће! Осамдесет четврта му је. И ја сам престала у тим годинама. Требало је и раније. Нисам више била она Мира. Нисам више себи била добра. Моји су критеријуми оштри, али више нисам ни за чије критеријуме била добра. Прошло је моје. А Бора се није дао. Био је свој одувек. Бојао се да га не искритикујем превише, и никада нисам прелазила меру. Растао је он као глумац без мене. Није било превише мог утицаја. Знала сам да не треба много да утичем. Када је пожелео да буде глумац, била сам за то и ту сам му помогла, али после тога је остао сам и било је добро. Пратила сам га, као и он мене. Али били смо врло отворени једно према другоме. Кратко кажемо, не давимо!“
Отац Радомир умро је са само тридесет седам година. Мајка се нашла без службе, у дуговима. Уследила је селидба у Аранђеловац и тешке године којих ће се сећати са горчином. „Живела сам од чатрља, каквих колиба, до царских двора. Као малој обували су ми туђе ципелице, одевали туђе капуте, а доживела сам и врх. Увек сам, међутим, била Мира Тодоровић. Чврста, јака, упорна да издржим, знала сам увек шта губим, шта добијам.“
И издржала је Мира све ове године. Издржала до 19. августа када је заувек престало да куца срце једне велике жене, талентоване глумице, и изнад свега човека велике душе.
- Велики, велики човек. Увек непосредна, драга. Изузетно талентована. Свима нама, а било нас је пуно младих, пружила онолико колико смо ми прихватили и колико смо хтели да прихватимо. Гледајући Вању Марковић, супругу Теје Тадића, и њу много сам научила. То су били наши универзитети јер онда није постојала ни Академија ни уметничка школа ““ каже првакиња Шабачког позоришта Бранка Црномарковић, присећајући се те 1943. године кад су у Шабац пристигли Теја Тадић, Вања Марковић и Мира Тодоровић која је тада била удата за Миливоја Поповића Мавида.
Сећа се Бранка и првог глумачког наступа са Миром у представи „На бунару“.
- Имала сам срећу да мало ближе упознам Миру. Рад на комаду из Мачве томе је допринео. Било је врло важно на прави начин спремити Миру за улогу младе која се тек удала. Један од тих важних елемената био је и начин повезивања. Како Мира није имала превише густу косу Нана Савковић, сетила се да узмемо клупче вуне, причврстимо шналама и онда га обмотамо. Тако сам ја на свакој представи били задужена за тај део ““ са сузама у очима прича Мира, једна од оних који су основали Народно позориште у Шапцу.
Од Гњилана, где је рођена, преко Аранђеловца, Горњег Милановца, Београда, Ниша, Шапца, па поново до Београда“¦ Од „Лаже и паралаже“ у школским данима, па до Дорине у „Тартифу“, Настасје Филиповне у „Идиоту“, баронице Кастели у „Господи Глембајевима“, Василисе у „На дну“, Генералице у „Вечерас импровизујемо“, Глорије у „Глорији“, Петруњеле у „Дунду Мароју“, па до учитељице у „Седам и по“ “¦ И тако у недоглед. Од девојчурка Мире Тодоровић, девојке несвакидашње лепоте, супруге Миливоја Мавид Поповића, заводника и плејбоја, Бојана Ступице, највећег позоришног великана, Цвијетина Мијатовића, председник Председништва СФРЈ, мајке ћерке Мине до глумице века. Мира Ступица, једна и једина, непоновљива.
Ја сам навијач за живота, такав какав јесте. Стари мудрац је рекао, а Меша Селимовић записао: „Тестијом не можеш заитити цијело море, али и онолико колико си заитио, и то је море.“ Живот, и ако ти је буран и велик, али и ако ти је скроман и тих, он је живот. Ја сам заитила колико сам могла, богами и са доста муља, али сам прогутала и муљ уз остало, говорила је Мира Ступица.
СТРАСТИ
Као жена, изазивала сам у мушкарцима жестоке страсти, нешто оним што ми је природа дала, али и много оном глоријом што су ми је моје заносне сценске јунакиње придодавале. Целог живота имала сам муку - не како добити, него како одбити и отићи од мушкарца. Често би ме њихова посесивност плашила и требало ми је много умећа и стрпљења да их некако доведем разуму. Неки пут не бих успевала па је онда све било болно и ружно.
КО САМ ЈА
Ко сам ја? Покушала сам не једном да то сазнам, и увек бих самој себи измакла. У сваком таквом покушају човеково биће се увуче у себе, сакрије као пред некаквим непријатељем... У ствари, свесни део човековог бића непрестано покушава да открије онај подсвесни, да га савлада, припреми за дневну светлост, за саобраћај са људима, друштвом, законима, предрасудама. И тако стално, човек откида део себе све док не остане као исцрпен рудник из кога излазе последњи вагони. Не знам ко сам. У кретању сам у себи и око себе и чиним непрекидне напоре да досегнем своју представу о човеку...
О. Гавриловић
Најновији број
18. април 2024.
