УДРУЖЕЊЕ КОЈЕ ЧУВА ДРАЖ ДРУШТВЕНИХ ИГАРА
МАГИЈА КОЦКИЦА И ФИГУРИЦА
Код нешто старијих генерација буди носталгију, подсећа на адолестентске дане и представља незаменљиву разоноду коју никада неће заменити најсавршенија компјутерска анимација. Пре нешто више од пола године, Далибор Микић и Стефан Кнежевић покренули су у Шапцу “Гамеинг цлуб“ ““ Клуб љубитеља друштвених игара.
У време док је рачунар био луксуз доступан малом броју људи, а интернет једнако далек појам, заједничко играње није значило заузимање позиције уз тастатуру, већ окупљање “екипе“на једну партију: “Монопола“, “Ризика“, “Клуеда“ или једноставнијих “Наљути се човече“, “Мице“, “Јамба“. Уз ове и неке друге друштвене игре одрастало се, сазревало, а за оне рођене 70 ““ их, 80 ““их и раније, оне су постајале “посебан универзум“, ванвременска вредност која ће опстајати и трајати док је њих (нас). Друштвене игре окупљају, те је некако логично да, у периоду када стасавају генерације којима оне нису познате, они старији оснују Клуб љубитеља друштвених игара.
- Ми у Шапцу постојимо од почетка ове године. Није нам циљ да Удружење буде нека врста уточишта за играње оних који воле, већ да сву драж пренесемо на млађе јер има толико тога што бацање коцкица, померање фигурица руком и успутни разговор доносе, а што рачунар неће никада заменити. Отворени смо за све, месечна чланарина је симболична, 200 динара, за сада имамо око 60 активних чланова ““ истче Далибор Микић.
У просторијама клуба, чланови на располагању имају више од 30 различитих игара, а разоноду нуде и “двочланом друштву“, али и “великој екипи“. Чињеница да постоје нове и старе игре, довољно говори како време стварања оваквих игара у свету није прошло, напротив, врло је берићетно.
- Нове игре се константно стварају у Европи. То су огромне фабрике, велики број запослених и итекако је тржиште “гладно“ друштвених игара. Најконкретније, игра “Катан“ тренутно је најпопуларнија у свету, практично нема државе где се не може купити, има и свој сајт, а милијарде је играју ““ појашњава Стефан Кнежевић.
Постоје игре за све узрасте, а свесни да се најбоље правила уче кроз игру, оснивачи су ту да чланове упознају са свим правилима, могућностима.
- Ту смо за све чланове. Ми објаснимо правила, а потом се шири даље. Укуси се разликују, али обично је једна партија било које игре довољна да се играч “купи“ заувек. Тренутно, највише се играју “Авалон“ и “Њарењолф“ но, увек је присутна “стара романтика“ па са полице скинемо стари добри “Монопол“, “Ризико“...
Свако поподне, од 18 до 24 сата врата Клуба су отворена за старе/нове чланове. Није забрањено доносити “срећне коцкице“, “фигуре“, али није ни обавезно, сва опрема је ту, неопходна само добра воља.
- Вероватно захваљујући старијима, међу играчима имамо и децу. Наравно, било је случајева да најмлађи уђу у локал и очекују да виде рачунаре, а да им је и сам термин “друштвене игре“ непознат, али нема генерализације ““ додаје Далибор.
Рачунари преузимају све. Одавно је могуће и коцкице “бацати“ мишем, а увелико је пристна могућност “четовања“ са противницима током онлајн надметања, као покушај замене разговора за столом, уз играћу таблу. Ипак, сви који су једном одиграли, бар једном победили и бар једном изгубили од пријатеља, другова, “ривала“, сви који су доживели подсмех победника, осмех пораженог и макар једном дунули у коцкице за срећу, знају да ће сва маштовитост, умеће и генијалност креатора компјутерских игара бити само покушај замене и то не баш успешан покушај. То није до њиховог знања, већ је то “оно нешто“ што друштвене игре имају, нешто свеприсутно, а опет тешко објашњиво.
- Једини извор финансирања, за сада, су чланарине. Надамо се да ћемо опстати и да ће ова “прича“ имати одјека у нашем граду. Неписано правило је да ко год пружи шансу друштвеним играма, остаје њихов поклоник заувек. Далибор и ја све одржавамо све, имамо идеје да организујемо турнире, увек су присутне жеље да се набаве нове игре, али све зависи од финансија, наравно ““ закључио је Стефан Кнежевић, кооснивач.
У време док је рачунар био луксуз доступан малом броју људи, а интернет једнако далек појам, заједничко играње није значило заузимање позиције уз тастатуру, већ окупљање “екипе“на једну партију: “Монопола“, “Ризика“, “Клуеда“ или једноставнијих “Наљути се човече“, “Мице“, “Јамба“. Уз ове и неке друге друштвене игре одрастало се, сазревало, а за оне рођене 70 ““ их, 80 ““их и раније, оне су постајале “посебан универзум“, ванвременска вредност која ће опстајати и трајати док је њих (нас). Друштвене игре окупљају, те је некако логично да, у периоду када стасавају генерације којима оне нису познате, они старији оснују Клуб љубитеља друштвених игара.
- Ми у Шапцу постојимо од почетка ове године. Није нам циљ да Удружење буде нека врста уточишта за играње оних који воле, већ да сву драж пренесемо на млађе јер има толико тога што бацање коцкица, померање фигурица руком и успутни разговор доносе, а што рачунар неће никада заменити. Отворени смо за све, месечна чланарина је симболична, 200 динара, за сада имамо око 60 активних чланова ““ истче Далибор Микић.
У просторијама клуба, чланови на располагању имају више од 30 различитих игара, а разоноду нуде и “двочланом друштву“, али и “великој екипи“. Чињеница да постоје нове и старе игре, довољно говори како време стварања оваквих игара у свету није прошло, напротив, врло је берићетно.
- Нове игре се константно стварају у Европи. То су огромне фабрике, велики број запослених и итекако је тржиште “гладно“ друштвених игара. Најконкретније, игра “Катан“ тренутно је најпопуларнија у свету, практично нема државе где се не може купити, има и свој сајт, а милијарде је играју ““ појашњава Стефан Кнежевић.
Постоје игре за све узрасте, а свесни да се најбоље правила уче кроз игру, оснивачи су ту да чланове упознају са свим правилима, могућностима.
- Ту смо за све чланове. Ми објаснимо правила, а потом се шири даље. Укуси се разликују, али обично је једна партија било које игре довољна да се играч “купи“ заувек. Тренутно, највише се играју “Авалон“ и “Њарењолф“ но, увек је присутна “стара романтика“ па са полице скинемо стари добри “Монопол“, “Ризико“...
Свако поподне, од 18 до 24 сата врата Клуба су отворена за старе/нове чланове. Није забрањено доносити “срећне коцкице“, “фигуре“, али није ни обавезно, сва опрема је ту, неопходна само добра воља.
- Вероватно захваљујући старијима, међу играчима имамо и децу. Наравно, било је случајева да најмлађи уђу у локал и очекују да виде рачунаре, а да им је и сам термин “друштвене игре“ непознат, али нема генерализације ““ додаје Далибор.
Рачунари преузимају све. Одавно је могуће и коцкице “бацати“ мишем, а увелико је пристна могућност “четовања“ са противницима током онлајн надметања, као покушај замене разговора за столом, уз играћу таблу. Ипак, сви који су једном одиграли, бар једном победили и бар једном изгубили од пријатеља, другова, “ривала“, сви који су доживели подсмех победника, осмех пораженог и макар једном дунули у коцкице за срећу, знају да ће сва маштовитост, умеће и генијалност креатора компјутерских игара бити само покушај замене и то не баш успешан покушај. То није до њиховог знања, већ је то “оно нешто“ што друштвене игре имају, нешто свеприсутно, а опет тешко објашњиво.
- Једини извор финансирања, за сада, су чланарине. Надамо се да ћемо опстати и да ће ова “прича“ имати одјека у нашем граду. Неписано правило је да ко год пружи шансу друштвеним играма, остаје њихов поклоник заувек. Далибор и ја све одржавамо све, имамо идеје да организујемо турнире, увек су присутне жеље да се набаве нове игре, али све зависи од финансија, наравно ““ закључио је Стефан Кнежевић, кооснивач.
Д. Благојевић
Најновији број
18. април 2024.
