Инфо

25. август 2016.25. авг 2016.
РУЖА ПОПОВИЋ, ПРЕДСЕДНИЦА ФОНДА „ХУМАНО СРЦЕ ШАПЦА“

НАШЕ ЈЕ ОНО ШТО ДРУГИМА ДАМО

Да ли сте некада чули реченицу: „Да бисте нешто добили, прво морате дати?“ То је један од закона Универзума који гласи: „Живот се одвија тамо где постоји размена“
Ружа Поповић, председница фондације „Хумано срце Шапца“, рођена је у околини Сребренице. Кад је била ученица осмог разреда основне школе, са породицом се преселила у Мајур. У Шапцу је завршила Медицинску школу и свој радни век провела као медицинска сестра на Дечјем одељењу. У међувремену се удала, родила и одгајила троје деце, којима се данас поноси. А није увек било лако, шта више.
- Будући да потичем из сиромашне породице, знам колико је сиромаштво болно и понижавајуће, егзистенцијално застрашујуће. С обзиром да знам шта значи желети а немати, кад сам отишла у пензију, још увек пуна енергије, одлучила сам да је уложим на прави начин, да се бавим хуманитарним радом. Они који имају, требало би да дају онима који немају. То је став моје породице чију подршку имам и без које не бих могла да функционишем. Почела сам сама спорадично да радим, нисам очекивала да ћемо постати институција. Моја прва акција је била организовање дневног боравка за децу са сметњама у развоју, у сарадњи са Центром за социјални рад и Градском управом. После тога сам урадила сам једну кућу у Штитару, Градска управа је препознала моје добре намере и тако је све почело.
Фонд „Хумано срце Шапца“ званично је основан 2008. године, а данас има једанаесторо запослених. Са својим сарадницима, Ружа обиђе сваку породицу која јој се обрати за помоћ, а иза сваких врата која отвори, наилази на „огромну људску патњу, напуштену децу или остављене, старе родитеље, оне којима нико не долази“.
- Захваљујући нама, нико није гладан, ником кров не прокишњава, ником није хладно, ниједно дете није остало без млека и школског прибора, без новогодишњих пакетића. Делимо намештај, храну, одећу и обућу. Циљна група су нам деца, стари и болесни. Има и лажних захтева, има оних који су радно способни, ми им обезбедимо посао, а они одбију. То не уважавам, зато добро треба проценити и избалансирати ситуацију. Остварили смо дивну сарадњу са свим градским институцијама и појединцима. Имам огромну подршку наших суграђана и јако сам срећна због тога, више пута сам награђивана, али ми је највећа срећа подршка суграђана и позитивни резултати.
Без статистике
Питали смо Ружу коликим људима је и на који начин помогла.
- Не бавим се бројкама, ни статистиком. Доста тога има, изградили смо пет кућа у нашем власништву за потребе корисника, урадили реконструкције крова, кречење, купатило ако није у функцији, опремили кућу са стварима. Организујемо оброке, помаже нам “Хемофарм“, “Балкан Експрес“, “Унипласт Живановић“ и неколико пекара из града. Много смо пензија одрадили за људе који нису знали да имају право на њих, инвалидских или пољопривредних. Кад завршим један посао, идем даље. Наравно, пратим их, остајем са њима у контакту, али збиља не знам статистику. То је посао у ком ништа не очекујете, који испуњава душу и греје срце, а то нема цену. Помоћи другоме осмишљава наш живот. Замолила сам свештенике, директоре школа, председнике месних заједница и друге, да пријаве људске патње из своје околине.
Можете ли нам навести неке конкретне примере?
- Имали смо пријаву за једну породицу, отац је дошао из околине Београда, имао је мождани удар, мајка је умрла, остало је двоје мале деце. Имали су кућу на Летњиковцу, без струје. Кад смо дошли, рекли су нам: „Не можете ући, код нас је јако велики крш“. Ја им одговорим. „Нама то ништа не смета, због тога смо овде“. Брзопотезно смо увели струју, одрадили гипсане радове, подове, купатило, намештај променили. Они су сад пресрећни. Имала сам једну баку на Камичку која се грејала картонским кутијама, њој сам обезбедила огрев за зиму. Једна бака у Карађорђевој улици, у центру града, годинама је живела без воде и купатила. Унутра су биле бубе и пацови, било је страшно. Нагледала сам се горких судбина. Имам двоје деце у Штитару , мајка им је умрла, отац не ради, прима социјалну помоћ, ја бринем о њима, устројавам им навике, одлични су ђаци. Најосетљивија сам на децу која немају мајку. Нажалост, има случајева да мајка остави децу.
Организовали сте Народну кухињу у селима, због гладних који не могу да дођу у град. Како то функционише?
- Мој син Станко је обезбедио возила, Градска управа гориво, тако да развозимо 400 оброка дневно. Има много гладног света, да човек не поверује. Имам шесторо деце у Богосавцу који живе са оцем, мајка их је напустила, примају 10.000 динара Дечји додатак. Отац је био болестан, неколико месеци је провео у болници, а ја сам сваки дан кувала тој деци, јер Народна кухиња није право решење њих. У последње време, помаже нам фирма „Галеб“, спрема им топле оброке. Задовољство ми је да их видим сите.
Живот не може да чека
Имам једног дечака по коме су бубе милиле, у кући је било страшно, пуна два комбија ђубрета смо избацили из куће, канту од 25 кг пуну буба. Мајка се преудала, отишла је због насиља у породици, отац је алкохоличар.
Имала сам једну баку у Липолисту коју је оставио син, слепу, живела је са пацовима. Тако слепа је секла дрва, па су јој руке биле исечене и у завојима. Контактирали смо сина, он није био заинтересован, али сам ја била захвална бар што нам је дозволио да јој помогнемо. То ми није јасно, ми не треба слепо да слушамо родитеље, али их не можемо тако оставити.
Мој син је уступио пословни простор, једну зграду у „Зорки“, која је мало издвојена од производње, коју смо прилагодили за људе који немају где. Ту имам близанце које знам од рођења, отац им је погинуо, мајка се преудала, а они су одгајени у Дому. Кад су изашли из Дома, нису имали где да оду. Ја сам их назвала „Ничија деца“. Тамо сам сместила једну трудницу са дететом од две године, која је претпела насиље у породици. Кад се породила на царски рез, није имала никог ко би дошао по њу, моја екипа ју је извела из болнице, набавили смо јој креветац и ствари за бебу, млеко, храну. Поносна сам на своје колегинице, којима сам објаснила ситуацију и обратила се за помоћ, оне долазе да јој пруже кућну негу. Тек од септембра ће почети да прима социјалну помоћ, а живот не може да чека.
После свега што сте видели и доживели, чему сте сведочили, да ли се променио Ваш поглед на свет, на људе?
- Више има добрих људи, оних који желе да помогну, него оних који су хладни. Ја се надам да ће бити све више људи који желе да помогну, а све мање оних којима је потребна помоћ. Мој мото је „Све док има хуманих људи, има наде за човечанство“. Добро рађа добро. Никад неће постојати свет једнаких, сви имамо исте жеље и потребе, а неко нема задовољене ни оне елементарне. Радујем се сваком решеном проблему, једва сам чекала да дођем са одмора да видим двоје сиротана које сам ушушкала, који сад имају свој радни сто, свој кревет, компјутер, телевизор, а нису имали ништа. И не само њих, него све остале којима сам помогла, а посебно оне који чекају помоћ.
Осим добре воље, које имате у изобиљу, потребне су и финансије. Како се сналазите?
- Највише ми помаже син и његови пословни партнери. Коју год акцију да сам започела, мени је стизао новац однекуд. Кренем без средстава, а сам ми Бог помогне. Ја покренем, а Бог излије. То је принцип. Ако даш, добићеш. Ако опростиш, биће ти опроштено. Ако човек стисне песницу, не може ништа ни да уђе, ни да изађе. Човек је срећан онолико колико друге чини срећним. То нема цену. А поготово осмех деце, њихова радост. Посебно сам осетљива на децу, са њима сам провела радни век, имам троје своје деце, седморо унучади и праунуче. Имамо две велике годишње акције, школски прибор и новогодишњи пакетићи за сиромашну децу, без обзира на боју коже, националну и верску припадност. Ту не правим никакву разлику, сви смо ми пред Богом исти, иако смо различити.
Шта бисте поручили нашим суграђанима?
- Поздрављам све моје суграђане и молим их да не пролазе равнодушно поред касица Фонда у јавним установама и трговинама, јер је сваки динар употребљен на прави начин. Апелујем на њих да обрате пажњу на људе који живе у њиховој близини у тешким условима и да се обрате на бројеве телефона: 392-452 и 063 655-075. Мој мобилни телефон је двадесет четири часа доступан.
Једном приликом сам добила писмо о једном дечаку који не зна своје порекло, војска га је довела деведесетих година, после нашег рата и оставила на пијаци. Људи су приметили да данима нико не долази по њега и пријавили Центру за социјални рад. Смештен је у хранитељску породицу Гајић, у Причиновић. Ту је завршио школу, остао и одрастао код њих као Гајић Бобан. Кад је завршио школу, запослио се и почео да прави кућу. Дошао је до прве плоче и ту стао. Тада ми се обратио. Ја сам му кућу завршила, комплетно опремила и направила му свадбу у Мањежу. Мој унук му је био кум.
Да бисте неком помогли, морате волети људе, свој народ, ослушивати проблеме других.
М. Филиповић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa