Како доносимо суд о другим људима

ЗаШто неко ради то Што ради?
Пролазите улицом и видите оца како виче на своју ћерку.
Зашто виче?
Професорка је поделила два пута више кечева него обично.
Зашто је то урадила?
Видели сте прљавог, одрпаног, али младог и снажног просјака на улици.
Зашто проси?
Момак/девојка је раскинуо-ла са вама.
Зашто?
Претпостављам да су први одговори који су вам пали на памет отприлике овакви: зато што је никакав отац и силеџија, зато што је начисто полудела и хоће да се свети, зато што је неспособан да заради за живот на други начин, зато што је кретен/кучка.
Размислите сад како бисте допунили следеће реченице:
Добио-ла сам кеца зато што...
Раскинуо-ла сам са девојком/дечком зато што...
Викао-ла сам на маму зато што...
Дам главу да су одговори отприлике овакви: зато што је профа устао на леву ногу, зато што је кретен/кучка, зато што се понаша као да сам ја дебил...
Примећујете ли нешто?
Када судимо о лошем понашању других људи, разлоге за њихово понашање тражимо у њима самима. Када судимо о сопственом лошем понашању, е, онда су криве околности или други људи.
Шта је са добрим понашањем? Поштено се преиспитајте, али већина људи закључује да је добро понашање других људи ствар околности, а наше сопствено добро понашање је резултат наше дивне личности (другарица није разбила на тесту зато што је учила више од вас, него зато што је имала среће; ви сте разбили тест, зато што сте много паметни).
Нећу много да вас гњавим стручним терминима, чисто да знате: приписивање узрока нечијем понашању зове се атрибуција. Када узроке нађемо у личности те особе, користили смо унутрашњу атрибуцију. Када узроке нађемо у спољашњим околностима, користили смо спољашњу атрибуцију.
Зашто је ово важно?
Из простог разлога што људска бића нису у стању да се крећу међу другим људским бићима а да не користе атрибуцију. Пошто већ то стално радимо, зар није корисно открити и како то радимо?
Један од разлога што овако функционишемо је тај што кад посматрамо другу особу будемо сконцентрисани на њу, не познајемо довољно њену ситуацију, па се у ситуацију и не удубљујемо. Своју ситуацију, пак, познајемо јако добро и прилично често своје понашање објашњавамо баш приликама у којима смо се нашли.
Претпостављам да сте приметили да добри односи међу људима временом постају још бољи, а лоши постану још гори. Један од одговора зашто је то тако лежи управо у начину на који ти људи користе атрибуцију.
Узимимо за пример брак или везу двоје људи. Људи у добром браку/вези користе атрибуцију на следећи начин: добра понашања свог партнера тумаче његовом личношћу, а лоша понашања тумаче сплетом околности. На пример ““ мој муж ми много помаже зато што је дивна особа, а јуче је викнуо на дете јер је на послу под огромним притиском. У лошем браку/вези је обрнуто: био је пажљив према мени зато што му нешто треба од мене, а викао је зато што је неспособан за боље. Не треба човек да буде психолог да би укапирао да је то сигуран рецепт да добро постане још боље, а лоше постане пакао.
Хајде, признајте да вам је после овога она стара „не суди да ти се не би судило“ добила нови смисао.
Зато су ове ствари важне.
Будите пажљиви кад судите.
И другима и себи.