РАЗГОВОР СА МАРАТОНЦЕМ АНЂЕЛКОМ РИСТИЧЕВИЋЕМ
ВОЉА И УПОРНОСТ ИСПРЕД СВЕГА
Да би постали дипломирани екетроинжењер, морате да завршите један од најтежих факултета код нас. Да би учествовали на ОИ, морате бити међународно признат спортиста, а да би претрчали 42 км врхунски спреман атлетичар. Све то спојио је Анђелко Ристичевић, једини српски маратонац у Рију овог лета.
Маратон многи виде као есенцију Олимпијских игара, а саме Игре су сан сваког спортисте, Ви сте били део маратона на ОИ?
- О томе сам маштао читав живот. Када Вам је тренер Фрањо Михалић, освајач олимпијске медаље, много слушате о маратону, а његова искуства учинила су да ова дисциплина постане моја пасија.
На који начин се остварује олимпијска норма за дисциплину која је свакако најбројнија што се учесника тиче?
- Опције су време боље од 02:19 на неком од стотинак маратона признатих у свету, односно кроз пласман на једном од 20 маратона “златне серије“ или Светском првенству годину дана пре Игара. Још у новембру 2015. освојио сам десето место на маратону у Истанбулу (златна серија), што је било довољно. Ипак, како је то био највећи успех неког српског маратонца на неком од 20 најпрестижнијих трка, ОКС је пласман верификовао тек по објављивању званичних листа Светске атлетске федерације средином јула 2016.
Маратон представља, истовремено, борбу са самим собом и ривалима?
- Апсолутно. Прва борба је, код већине, доминантнија. Захтева огромне физичке напоре, не трчи се често и ми не знамо у каквој смо форми за такве изазове. Само они најбољи мисле и о ривалима током та 42 км. Зато се сви који дођу до циља радују јер су проласком кроз циљ постигли нешто велико.
Када се све то узме у обзир, колико сте задовољни својим учинком у Рију?
- Искрено, ни задовољан ни незадовољан. Припреме за ОИ захтевале су много одрицања и много енергије, а постигнути резултат је, по мени, скроман и неадекватан уложеном труди. Ипак, иза мене је остало 30 ““ ак врхунских маратонаца који су бољи од мене, што је, уз завршену трку, свакако успех.
Код великих напора, јављају се кризе, а посебно када ни временски услови нису повољни?
- Ситна киша и свеже време је пријатељ маратонаца. Услови су били солидни, међутим, када је стала киша, иначе велика влажност “допуњена“ је великим испаравањем, те сам дехидрирао више него што сам очекивао. Око 35. км доживео сам пад ритма, а ноге као да су ми “отказале послушност“. Ипак и у том периоду сам престигао неколико добрих маратонаца, што ми је дало психолошку снагу.
Ви сте електроинжењер и атлетика Вам није професија, већ љубав. Имате посао од кога живите, како су текле припреме за ОИ у таквим условима?
- Цела година била је подређена Играма, а да није те љубави према трчању, никада не бих издржао такав ритам. Четири месеца сам свакодневно устајао око 6 сати како би одрадио тренинг, потом одем на посао, понесем спортску опрему, па онда право са посла, одрадим још један тренинг. Узео сам одмор пред игре и одрадио део припрема на Копаонику, али свега 8 дана.
Јутро пред наступ како изгледа?
- Требало би добро да се наспавате, али то често није могуће због адреналина. У Рију смо устајали око 05:20. Доручак пред маратон је, за мене, увек исти, корнфлекс у чају, лако сварљиво, а довољно угљених хидрата, све “јаче“ оптерећује сувише желудац. У 06:30 је кретао аутобус који нас је возио на старт, а трка је почела у 09:30.
Постоји ли идеална грађа за маратонце или нека потпуно неодговарајућа?
- Сваки килограм вишка, тело “наплати“, али наравно, потребна је и снага, те не значи да мршављење гарантује напредак. Генерално, висина није добра, пошто та дужину корака коју имају високи људи није значајна за дуже пруге, а тежина виших људи оптерећује.
Завршили сте један од најтежих факултета код нас и бавите се, физички, најзахтевнијом спортском дисциплином. Чини се тешка “комбинација“?
- Истрајност, посвећеност и организација јаче су од свега. Трчим деценијама и себе не могу да замислим без тог вида релаксације. Кроз напоре вас носи љубав, љубав према тренингу, али и науци. Верујте да нисам био специјално предодређен ни за маратон, ни за ЕТФ, али сам достигао неки ниво у обе сфере и сигуран сам да свако може нешто слично, само ако је истрајан.
Београдски маратон је један од брендова Србије, али има ли маратон будућност код нас?
- Позитивни показатељи су раст интересовања за маратон и чињеница да сада има 5, 6 маратонаца који могу да трче испод 02:30, што је дупло више него пре 5, 6 година. Већи је број и рекреативаца. Ипак, врхунско остварење је време испод 02:20, а ту смо имали, у последњих 7 година, само Дарка Живановића, док тренутно, код младих, нажалост, нема маратонског потенцијала.
Уколико сте некога инспирисали да тежи маратону, који је пут како би истрајао?
- Маратон не треба покушавати пре 25, 26. године, једноставно, сувише је велики напор за организам који још није сазрео. Тренинге почети са краћим дистанцама и лагано повећавати. Када недељно претрчите 100 км у континуитету месец дана, већ постоји шанса да, без великих проблема, истрчите маратон. Маратонци су најбољи у 30 ““ им годинама, а неки постану врхунски у позним годинама четврте деценије.
Маратон многи виде као есенцију Олимпијских игара, а саме Игре су сан сваког спортисте, Ви сте били део маратона на ОИ?
- О томе сам маштао читав живот. Када Вам је тренер Фрањо Михалић, освајач олимпијске медаље, много слушате о маратону, а његова искуства учинила су да ова дисциплина постане моја пасија.
На који начин се остварује олимпијска норма за дисциплину која је свакако најбројнија што се учесника тиче?
- Опције су време боље од 02:19 на неком од стотинак маратона признатих у свету, односно кроз пласман на једном од 20 маратона “златне серије“ или Светском првенству годину дана пре Игара. Још у новембру 2015. освојио сам десето место на маратону у Истанбулу (златна серија), што је било довољно. Ипак, како је то био највећи успех неког српског маратонца на неком од 20 најпрестижнијих трка, ОКС је пласман верификовао тек по објављивању званичних листа Светске атлетске федерације средином јула 2016.
Маратон представља, истовремено, борбу са самим собом и ривалима?
- Апсолутно. Прва борба је, код већине, доминантнија. Захтева огромне физичке напоре, не трчи се често и ми не знамо у каквој смо форми за такве изазове. Само они најбољи мисле и о ривалима током та 42 км. Зато се сви који дођу до циља радују јер су проласком кроз циљ постигли нешто велико.
Када се све то узме у обзир, колико сте задовољни својим учинком у Рију?
- Искрено, ни задовољан ни незадовољан. Припреме за ОИ захтевале су много одрицања и много енергије, а постигнути резултат је, по мени, скроман и неадекватан уложеном труди. Ипак, иза мене је остало 30 ““ ак врхунских маратонаца који су бољи од мене, што је, уз завршену трку, свакако успех.
Код великих напора, јављају се кризе, а посебно када ни временски услови нису повољни?
- Ситна киша и свеже време је пријатељ маратонаца. Услови су били солидни, међутим, када је стала киша, иначе велика влажност “допуњена“ је великим испаравањем, те сам дехидрирао више него што сам очекивао. Око 35. км доживео сам пад ритма, а ноге као да су ми “отказале послушност“. Ипак и у том периоду сам престигао неколико добрих маратонаца, што ми је дало психолошку снагу.
Ви сте електроинжењер и атлетика Вам није професија, већ љубав. Имате посао од кога живите, како су текле припреме за ОИ у таквим условима?
- Цела година била је подређена Играма, а да није те љубави према трчању, никада не бих издржао такав ритам. Четири месеца сам свакодневно устајао око 6 сати како би одрадио тренинг, потом одем на посао, понесем спортску опрему, па онда право са посла, одрадим још један тренинг. Узео сам одмор пред игре и одрадио део припрема на Копаонику, али свега 8 дана.
Јутро пред наступ како изгледа?
- Требало би добро да се наспавате, али то често није могуће због адреналина. У Рију смо устајали око 05:20. Доручак пред маратон је, за мене, увек исти, корнфлекс у чају, лако сварљиво, а довољно угљених хидрата, све “јаче“ оптерећује сувише желудац. У 06:30 је кретао аутобус који нас је возио на старт, а трка је почела у 09:30.
Постоји ли идеална грађа за маратонце или нека потпуно неодговарајућа?
- Сваки килограм вишка, тело “наплати“, али наравно, потребна је и снага, те не значи да мршављење гарантује напредак. Генерално, висина није добра, пошто та дужину корака коју имају високи људи није значајна за дуже пруге, а тежина виших људи оптерећује.
Завршили сте један од најтежих факултета код нас и бавите се, физички, најзахтевнијом спортском дисциплином. Чини се тешка “комбинација“?
- Истрајност, посвећеност и организација јаче су од свега. Трчим деценијама и себе не могу да замислим без тог вида релаксације. Кроз напоре вас носи љубав, љубав према тренингу, али и науци. Верујте да нисам био специјално предодређен ни за маратон, ни за ЕТФ, али сам достигао неки ниво у обе сфере и сигуран сам да свако може нешто слично, само ако је истрајан.
Београдски маратон је један од брендова Србије, али има ли маратон будућност код нас?
- Позитивни показатељи су раст интересовања за маратон и чињеница да сада има 5, 6 маратонаца који могу да трче испод 02:30, што је дупло више него пре 5, 6 година. Већи је број и рекреативаца. Ипак, врхунско остварење је време испод 02:20, а ту смо имали, у последњих 7 година, само Дарка Живановића, док тренутно, код младих, нажалост, нема маратонског потенцијала.
Уколико сте некога инспирисали да тежи маратону, који је пут како би истрајао?
- Маратон не треба покушавати пре 25, 26. године, једноставно, сувише је велики напор за организам који још није сазрео. Тренинге почети са краћим дистанцама и лагано повећавати. Када недељно претрчите 100 км у континуитету месец дана, већ постоји шанса да, без великих проблема, истрчите маратон. Маратонци су најбољи у 30 ““ им годинама, а неки постану врхунски у позним годинама четврте деценије.
Д. Благојевић
Најновији број
18. април 2024.
