СЛАТКО ОД ЛУБЕНИЦЕ И МЕД

Становали су у малој, трошној кући на искрају Камичка. Имали су предсобље, кухињу, шпајз, спаваћу собу, а није им више ни требало, пошто деце нису имали. Иако су домаћици подрхтавале руке, све је било у најбољем реду. На столу никад нисмо видели исти чаршав, а често смо долазили.
“Колико ли је само спреме донела!“ ““ говорила је мајка себи у браду. Клечани, шарени ћилими, прекривали су стари, дуборезом украшени кревет који је шкрипао и приликом додира. На отвореној “сингерици“ није било трагова шивења. Разнобојни конци и комадићи платна уредно су одлагани. Од конца урађена завеса, на прозорима кухиње, била је увек уштиркана.
У њихову кућу, због близине Мачванске пијаце, много се долазило и свако је имао нешто да остави до сутрадан, или да пренесе поздраве од многобројне родбине. Нас су дочекивали са великом пажњом, без обзира што су посете биле честе. Увек ми је пријала тазе артеска вода и слатко од лубенице или смокава и никад нисам могао да кажем које је боје. Иако се трудила да то не учини, у тацни је увек било просуте кафе.
Имала је пискав глас, а нама то није сметало, чак смо се и пригушено смејали, што је мајка прекидала чепањем испод стола. Волела је да прича о туршији и колачима и све је рецепте знала напамет, преносећи нашој мајци, која ниједан није запамтила, иако је потврдно климала главом. На Светог Николу јели смо најбољу рибу на свету.
“Ваљда је риба тада најслађа!“ ““ сложили смо се брат и ја.
“Нека ми бог опрости!“ говорила, је доносећи свињску печеницу.
“Мацине језике“ и домаће вино, мало сладуњаво, нестрпљиво смо чекали сваке године. Искрено се радовала нашим успесима. Волели смо да одемо у ту кућу.
А домаћин, који је био хром у једну ногу, волео је вазда да хода и стално је био напољу. У невеликом дворишту увек је налазио посла, а мени се чинило да посла није ни било. Пажљиво је орезивао лозу, плевио без нервозе читаве буљуке цвећа, а у башти учвршћивао већ отежали парадајз. Није се љутио што му је једне године набујали Камичак однео целу башту. Место га није држало, па кад се није занимао у дворишту, стајао је на капији, желећи да разговара са људима. Уважавао је комшију, ковача, који га је свако јутро будио ударцима чекића о наковањ. Држао је кошнице, а о пчелама и меду могао је сатима да прича, износећи податке из литературе коју је годинама скупљао. Мени је обећао једну кошницу, за почетак, причајући ми читаве бајке о млечу. Био је увек доброг расположења, па се дешавало да у разговору оде далеко од куће, али људи су га препознавали и помагали му да се врати. Повремено нам је и сметало колико је лепо говорио о нама.
Њих двоје се нису никад посвађали, водили су рачуна једно о другом. Текле су године и ништа се није мењало у њиховом животу.
Када се она разболела бдео је над њом и дан и ноћ. А када је умрла, повукао се у кућу и двориште је почела да зараста у траву.