Још мало о школи
Страшна прича са срећним крајем
Некада давно, када многе данашње земље ни постојале нису (иако су биле уцртане на картама), деца су ишла у неку чудну школу.
Врло необично, у тој школи нико није говорио о правима, само о обавезама.
Главни задатак ђака у тој школи био им је да уче, слушају учитеље, наставнике и професоре и не обрукају родитеље. Сва деца била су исто обучена, у црвене или плаве мантилиће које су звали униформе. Оцењивани су и ђаци прваци, а постојала је и гора оцена од јединице, мада није могла да се упише у дневник ““ звала се „путача“. Нико није делио срца, цветиће и стикере. Ако је ђак добро научио и лепо се понашао добијао је петице. Ако ђак направи глупост слали су га у ћошак, или код директора. Учитељи и директори нису се заустављали на томе да изгрде неваљалу децу, грдили су и родитеље неваљале деце, а родитељи су се извињавали што су им деца била неваљала.
Није била чудна само школа, били су чудни и учитељи, наставници и професори. Ни један од њих не беше чуо за „жалбу на оцену“, ни једном од њих никад ни један родитељ није рекао да не зна да ради свој посао, а они су били поносни на свој посао.
По граду су колале разне легенде. На пример, она о професору који је својим ђацима говорио: „Бог зна за 5, ја знам за 4, а ви знате за 3, 2 и 1.“ .
Или, она када директор дође на час да замени болесног колегу па пита: „Имате ли неко питање? Немате? Па, да Бог сиђе у вашу учионицу, ни онда ништа не бисте питали...?“
Мени лично је најдража она о професорки која ђаку, када каже - Професорка, знао сам за већу оцену!- неузнемирена одговори ““ Не сумњам да си знао. Али ја не могу да отворим твоју главу да бих видела и оценила твоје знање. Ја могу да оценим само твој одговор, а твој одговор је за тројку. Чист хорор.
Чудно време, чудна школа, чудни учитељи. Шетали су градом уздигнуте главе, а ако сретну неког свог ђака да се непримерено понаша на улици, на лицу места би га изгрдили. А те су грдње биле грђе од родитељских које су им следиле.
Кад мало боље размислим ““ и родитељи су се чудно понашали.
Озбиљно су схватали свој задатак, објашњавали су деци да се учитељима говори „ви“, да на часу мора мирно да се седи, да се понашају најбоље што могу, јер они не желе да црвене од срамоте када дођу у школу. Нису причали својој деци да је школа дивно место на коме ће бити пуно деце са којом ће се играти. Нису трчали у школу када им дете добије двојку. Нису звали учитеље телефоном да питају шта је то било у школи и зашто се дете вратило плачући. Не, ишли су у школу када их позову - то је обично значило да је дете направило неку глупост и да ће и дете и они бити изрибани, и ишли су на родитељски састанак. Пре родитељског, посадили би дете пред себе и тражили да исповрти све што се у претходном периоду дешавало ““ какве су оцене, да ли је закаснило, да ли се свађало са неким... Као и ђаци на часу пропитивања и родитељи су се надали да их на родитељском неће прозвати.
И, као да чудима нема краја, у тој школи родитељи и учитељи су били на истој страни.
Најбоље градске игранке биле су оне суботом ““ у школи.
Најбоље новогодишње прославе биле су ““ у школи.
Учитељи су волели децу, а деца су волела учитеље и школу.
Не верујете ми?
Ако вам родитељи имају 40 и кусур, питајте њих.
Они су ђаци те чудне школе.
Врло необично, у тој школи нико није говорио о правима, само о обавезама.
Главни задатак ђака у тој школи био им је да уче, слушају учитеље, наставнике и професоре и не обрукају родитеље. Сва деца била су исто обучена, у црвене или плаве мантилиће које су звали униформе. Оцењивани су и ђаци прваци, а постојала је и гора оцена од јединице, мада није могла да се упише у дневник ““ звала се „путача“. Нико није делио срца, цветиће и стикере. Ако је ђак добро научио и лепо се понашао добијао је петице. Ако ђак направи глупост слали су га у ћошак, или код директора. Учитељи и директори нису се заустављали на томе да изгрде неваљалу децу, грдили су и родитеље неваљале деце, а родитељи су се извињавали што су им деца била неваљала.
Није била чудна само школа, били су чудни и учитељи, наставници и професори. Ни један од њих не беше чуо за „жалбу на оцену“, ни једном од њих никад ни један родитељ није рекао да не зна да ради свој посао, а они су били поносни на свој посао.
По граду су колале разне легенде. На пример, она о професору који је својим ђацима говорио: „Бог зна за 5, ја знам за 4, а ви знате за 3, 2 и 1.“ .
Или, она када директор дође на час да замени болесног колегу па пита: „Имате ли неко питање? Немате? Па, да Бог сиђе у вашу учионицу, ни онда ништа не бисте питали...?“
Мени лично је најдража она о професорки која ђаку, када каже - Професорка, знао сам за већу оцену!- неузнемирена одговори ““ Не сумњам да си знао. Али ја не могу да отворим твоју главу да бих видела и оценила твоје знање. Ја могу да оценим само твој одговор, а твој одговор је за тројку. Чист хорор.
Чудно време, чудна школа, чудни учитељи. Шетали су градом уздигнуте главе, а ако сретну неког свог ђака да се непримерено понаша на улици, на лицу места би га изгрдили. А те су грдње биле грђе од родитељских које су им следиле.
Кад мало боље размислим ““ и родитељи су се чудно понашали.
Озбиљно су схватали свој задатак, објашњавали су деци да се учитељима говори „ви“, да на часу мора мирно да се седи, да се понашају најбоље што могу, јер они не желе да црвене од срамоте када дођу у школу. Нису причали својој деци да је школа дивно место на коме ће бити пуно деце са којом ће се играти. Нису трчали у школу када им дете добије двојку. Нису звали учитеље телефоном да питају шта је то било у школи и зашто се дете вратило плачући. Не, ишли су у школу када их позову - то је обично значило да је дете направило неку глупост и да ће и дете и они бити изрибани, и ишли су на родитељски састанак. Пре родитељског, посадили би дете пред себе и тражили да исповрти све што се у претходном периоду дешавало ““ какве су оцене, да ли је закаснило, да ли се свађало са неким... Као и ђаци на часу пропитивања и родитељи су се надали да их на родитељском неће прозвати.
И, као да чудима нема краја, у тој школи родитељи и учитељи су били на истој страни.
Најбоље градске игранке биле су оне суботом ““ у школи.
Најбоље новогодишње прославе биле су ““ у школи.
Учитељи су волели децу, а деца су волела учитеље и школу.
Не верујете ми?
Ако вам родитељи имају 40 и кусур, питајте њих.
Они су ђаци те чудне школе.
Најновији број
18. април 2024.
